BRISEL – Prosječni troškovi rada po satu u 2024. godini u cijeloj privredi procijenjeni su na 33,5 evra u Evropskoj uniji i 37,3 evra u evrozoni, što je više u poređenju sa 31,9 i 35,7 evra u 2023.
Prema podacima Evropskog zavoda za statistiku (Eurostat), najniži troškovi rada su u Bugarskoj – 10,6 evra, a najviši u Luksemburgu – 55,2 evra.
Prosječni troškovi rada po satu pokazuju značajne razlike između zemalja EU, pa tako u Rumuniji oni iznose 12,5 evra, Mađarskoj 14,1 evro, dok su među najvišima u Danskoj sa 50,1 evrom i Belgiji sa 48,2 evra.
“Troškovi rada po satu u industriji iznosili su 33,9 evra u EU i 39,8 evra u evrozoni. U građevinarstvu su bili 30 evra i 33,4 evra, respektivno. U uslugama su troškovi rada po satu varirali između 33,3 evra u EU i 36,4 evra u evrozoni. U privredi koja nije pretežno orijentisana na biznis (isključujući javnu upravu) iznosili su 34,2 i 37,5 evra, respektivno”, navodi se u izvještaju Eurostata.
Dvije glavne komponente troškova rada čine plate i dnevnice, kao i troškovi koji nisu povezani sa platama, poput socijalnih doprinosa poslodavaca.
“Učešće troškova van plata u ukupnim troškovima rada za cijelu privredu iznosilo je 24,7 odsto u EU i 25,5 odsto u evrozoni. Najniži udio troškova koji se ne odnosi na zarade u EU zabilježen je u Rumuniji (4,8 odsto), Litvaniji (5,4) i Malti (5,8), a najveći u Francuskoj (32,2 odsto) i Švedskoj (31,6 odsto)”, ističe se u analizi Eurostata.
Najveći rast u Hrvatskoj
U 2024. godini su, u poređenju sa 2023, troškovi rada po satu na nivou cijele privrede porasli za pet odsto u EU i 4,5 odsto u evrozoni.
“Unutar evrozone troškovi rada po satu porasli su u svim zemljama. Najveći rast zabilježen je u Hrvatskoj (+14,2 odsto), Letoniji (+12,1 odsto) i Litvaniji (+10,8 odsto), a najmanji u Češkoj (+1,3 odsto), Finskoj (+1,8 odsto) i Luksemburgu (+2,1 odsto)”, navodi Eurostat.
Za države EU van zone evra, troškovi rada po satu izraženi u nacionalnoj valuti porasli su 2024. godine u svim zemljama, pri čemu su najveća povećanja zabilježena u Rumuniji (+14,2 odsto), Bugarskoj (+13,9 odsto), Mađarskoj (+13,6 odsto) i Poljskoj (+12,8 odsto). Najmanje su porasli u Švedskoj (+3,6 odsto).
U Srbiji minimalna cijena rada po satu 2,6 evra
Minimalna cijena rada u Srbiji za 2025. godinu povećana je za 13,7 odsto, a u istom iznosu uvećan je i neoporezivi dio za poslodavce. Tako je od 1. januara ove godine minimalac bez poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje povećan sa 271 dinar na 308 dinara (neto) po radnom času, a neoporezivi iznos za poslodavce sa 25.000 dinara na 28.423 dinara.
Izraženo u evrima, minimalna cijena rada u Srbiji po radnom času iznosi 2,6 evra.
“Uvoz” radnika iz Indije sa svim troškovima jeftiniji od domaće radne snage
Marko Bogdanović, direktor i partner u kompaniji EastWest Links koja se bavi obezbjeđivanjem radne snage iz inostranstva, u razgovoru za Biznis.rs ističe da ovakvi trendovi u EU nisu novost, naročito kada je riječ o zapadnoj Evropi.
“Kada je riječ o stranim radnicima, primjera radi, minimalne zarade koje su u Njemačkoj preko 2.000 evra na mjesečnom nivou nama mogu značajno da otežaju proces uvoza radnika. Njemačka i Indija su potpisale sporazum za olakšavanje uvoza izvjesnog broja radnika i za očekivati je da će oni radije prihvatiti plate koje su tri puta veće nego u Srbiji, naročito kada je riječ o građevinarstvu ili fizičkim poslovima koji su kod nas najtraženiji”, napominje naš sagovornik.
Ipak, on kaže da je Srbija u prednosti jer sama procedura uvoza radne snage kod nas traje kraće nego u zemljama EU. Bogdanović ističe da je trenutno oko 95 odsto njihovih radnika iz Indije, ali da su radili i sa zemljama poput Nepala i Šri Lanke.
“Ako posmatramo na procentualnom nivou, između 65 i 70 odsto ovih radnika je u građevinarstvu. Od preostalih 35, oko desetak odsto je u ugostiteljstvu – hoteli, restorani, deset odsto su proizvodni radnici i ostatak je logistika – magacioneri, stokeri, vozači i tako dalje”, kaže on i dodaje da je interesantno to što se sada pojavljuju i neka nova zanimanja koja ranije nisu bila toliko tražena, a koja su deficitarna na našem tržištu.
“Sada često dobijamo upite za pedikirke, manikirke, maserke i neka radna mjesta koja su uglavnom ranije bila interesantna djevojkama”, ističe Bogdanović.
Kada je riječ o zaradama stranih radnika, naš sagovornik kaže da one za niže kvalifikovana zanimanja, poput fizičkih radnika na građevini, ne smiju da budu ispod minimalca, dok su majstori poput zidara, tesara i svih zanatskih pozicija znatno više plaćeni.
“Strani radnik ima ista prava i obaveze kao domaći i porezi i doprinosi se plaćaju u istom iznosu i za domaće i za strance. Jedina razlika je što uvozom zanatskog građevinskog radnika dobijate nešto što je već sada u Srbiji rijetkost i što je ovdje značajno skuplje. Kada se svi troškovi ukalkulišu – proces uvoza radnika, smještaj, hrana, i na sve to doda plata, imate niže troškove i ispada da je taj radnik jeftiniji od domaćeg. Drugi problem je to što ne postoje domaći radnici u broju koji je našoj privredi potreban”, objašnjava Marko Bogdanović i dodaje da je demografska slika negativna kako u Srbiji, tako i u Evropi.
„Prirodni priraštaj je nizak u odnosu na azijske zemlje, smanjuje se broj stanovnika, dok istovremeno interesovanje mladih za najtraženije pozicije ne postoji”, zaključuje on.