Privrednici su uz predsjednika

BEOGRAD, Ne smatram da sam nepristojan, a bogatstvo je relativna stvar – odgovara Milan Beko, suvlasnik Luke Beograd i član kluba “Privrednik” na pitanje “Ekonomist magazina” da li se osjeća kao pripadnik grupe biznismena, za koje je predsjednik Srbije Boris Tadić rekao da su “nepristojno bogati”.
Beko ističe da takav stav prema biznismenima ne postoji ni u jednoj drugoj zemlji.
– Danas u Srbiji nema novih investicija, tržište kapitala praktično ne postoji, tako da je vrednost naših preduzeća i njihove imovine potpuno nejasna. Izvesne su jedino obaveze prema bankama. U tom smislu pre bi se moglo reći da sam zadužen, nego bogat – kategoričan je Beko, koji je tokom devedesetih godina bio ministar za privatizaciju u vladi Mirka Marjanovića.
* Jeste li vi Miloševićev tajkun?
– Pre svega, nisam tajkun. Stvorena je klima kao da je to “nepristojno bogatstvo” nastalo u vreme Miloševića i to baš u periodu najžešćih sankcija i bombardovanja. Ilustracije radi, devizne rezerve zemlje tada su bile svega 600 miliona, a danas su 14 milijardi dolara. Kada bi se sabralo bogatstvo svih “tajkuna” iz onog vremena, sve bi stalo u levi džep nekoga sa današnje liste.
* Hoćete da kažete da su tajkuni najveći dio bogatstva stekli poslije 5. oktobra 2000?
– Upravo tako. Ako smo uopšte nečiji “tajkuni”, pre smo Đinđićevi, Koštuničini i Tadićevi nego Miloševićevi.
* Jedan od problema, na koji je ukazao i predsjednik Tadić, jeste što pojedinci do početnog kapitala nisu došli kršeći zakone, već koristeći razne privilegije, koje im je sistem omogućavao. Mogu li se oni na neki način legalizovati izgradnjom “tajkunskog mosta”?
– Veliki nesporazum. Tadić nije govorio o mogućnosti za legalizaciju nezakonito stečene imovine izgradnjom “tajkunskog mosta” ili na sličan način, već o sticanju legitimiteta pojedinaca kroz njihov veći društveni angažman i odgovornost, tako što će deo svog kapitala usmeriti u nešto od čega će cela nacija imati koristi.
* Osećate li potrebu da uradite nešto slično i da li ste o tome pričali sa kolegama iz kluba “Privrednik”?
– Tu je Tadić potpuno u pravu i mislim da su i moje kolege spremne na to, ali je problem što je inicijativa došla u nezgodnom trenutku, kada je Srbija u najdubljoj krizi. Ta tema u ovom trenutku je potpuno deplasirana, jer su svi poslovni ljudi prezaduženi i niko nema višak kapitala koji drži negde sa strane. Da bismo mogli da pričamo o većoj društvenoj odgovornosti, prvo moramo da povratimo vrednost naše imovine. Pogledajte samo trenutne cene. Pa, država je nacionalni monopol u vidu NIS-a prodala za svega 400 miliona evra, a sada se za “Telekom” nudi isto kao i 1997, u vreme sankcija! Dok ne oživi tržište kapitala i dok se ne rehabilituje vrednost kompanija, možemo govoriti samo o visini naših dugova, a kada kriza prođe, svakako treba razgovarati i o većoj društvenoj odgovornosti. Ako je ovo što se sada dešava samo priprema za to, onda u redu, ali i to se radi kroz forume i međusobnu komunikaciju, a ne stvaranjem atmosfere linča, čemu su najviše doprineli PR savetnici predsednika Tadića, pogrešnom interpretacijom njegovih reči.
* Ne čini li vam se da vlast vjeruje da, ipak, ima tog viška kapitala koji bi sada mogao da se oporezuje?
– To više govori o njima nego o nama. Posle 10 godina vlasti u kontinuitetu, trebalo bi da imaju bolju predstavu o tome gde se taj novac nalazi i da li ga uopšte ima. Lično nikada nisam imao novca na Kipru.
* Do prije dva mjeseca izgledalo je da se klub “Privrednik” nametnuo kao ravnopravan partner u pregovorima sa Vladom i sindikatom. Šta se od tada dogodilo da za državne zvaničnike pojedini članovi kluba postanu persona non grata?
– Dogovor Vlade, sindikata i privrednika, gde svako preuzima svoj deo odgovornosti, uredio bi međusobne odnose na prirodan način i oduzeo mogućnost obeležavanja krivaca. U populizmu neko mora da bude kriv, a “tajkuni” su idealni, dežurni krivci. Populizam je jedan od korena naših problema. On u društvu bez ideologije postaje refleks, deluje kao bolest imuniteta, kao sida, udaljava nas od institucija i kreira tabloidnu javnost. Pravi autoriteti populističkog društva su izvan institucija. Veći društveni uticaj ima savetnik iz vrha vlasti nego premijer. Mi predsednika Tadića vidimo drugačije. On je Srbiji obezbedio privilegovan međudržavni aranžman sa Kinom. Ali, srpski privrednici o tome ne znaju ništa! Slično je i sa ostalim aranžmanima – sa Rusijom, Grčkom, Turskom, od kojih takođe nije bilo nikakvih efekata. Čak se premijeru i ministrima ne dopušta da stvore javni ugled kao posledicu svog angažmana, već se njihov doprinos relativizuje. Sve se koncentriše na predsednika, a ne vide da kao posledicu imaju stvaranje kulta ličnosti. Na kraju se sva krivica svaljuje na “tajkune”. I šta će biti kada unište najefikasniji i najžilaviji deo društva? Hoće li i u privatne firme poslati partijske predstavnike, kao što su ih poslali u javna preduzeća, koja, čast izuzecima, gomilaju gubitke i kada imaju monopol na tržištu?
* Osjećate li se bar dijelom odgovorni za sve što se dešava, jer je opšte uvjerenje da su tajkuni finansirali političke partije, kako na vlasti, tako i u opoziciji?
– Mi danas finansiramo sopstveni opstanak. Ne finansiramo nijednu stranku. Pa, da finansiramo, zar ne bi bilo logično da imamo bar korektnu atmosferu za poslovanje.
* Koliko su, pored države, krupni biznismeni krivi što Srbija nema šta da izveze, jer mnogi nisu kupovali preduzeća da bi se bavili proizvodnjom, već zbog atraktivnih lokacija?
– To nije srž problema. Novac se uvek kreće ka ekonomski efikasnijim oblicima. Država treba da definiše okvir, unutar koga će delovati mehanizmi tržišta. Ako to nije bilo protivzakonito, zašto bi bilo nedopustivo? A nije nezakonito. Luka Beograd ima 360.000 kvadratnih metara skladišta, a za lučku delatnost nam je dovoljno 50.000. Šta ćemo sa 300.000 kvadrata? Da ostanu večni simboli gluposti, ili će se, ipak, dozvoliti da se grad proširi do obale.
* Da li bi iko mogao obične ljude da ubjedi da nije bilo korupcije da je Vlada omogućila da besplatno zemljište Luke pretvorite u gradsko građevinsko zemljište?
– Suština populizma i jeste što se polazi od percepcije običnih ljudi, a ekonomski odgovoran sistem ne rukovodi se potrebom ulagivanja bilo kome. Politika je kao moda. U Srbiji neće biti pravih rešenja dok god vladajuća struktura bude ekonomski kurs bazirala na potrebi da večno zadrži vlast, što će joj se kad-tad vratiti kao bumerang.
* Jeste li se pokajali što ste kupili Luku?
– Još nisam, ali sam na dobrom putu da se pokajem, jer je Srbija postala obeshrabrujuća zemlja.

Preuzmite nam obaveze
* Razmišljate li da odete iz Srbije?
– Jednom sam to uradio, 2001. u sličnoj atmosferi progona, kad su neki dušebrižnici smatrali da će uspeh društva zavisiti od broja poslovnih ljudi koje će žrtvovati. Ovo nije atmosfera u kojoj može da se radi, a ako se, ipak, odlučim da odem, gledaću da niko ne bude oštećen. Mislim da bi i sve moje kolege isto postupile – preuzmite nam obaveze i evo vam firme, dovedite svoje partijske kadrove da ih vode.
* Otišli ste iz Srbije 2001, kada je vaš kum Zoran Đinđić postao premijer. Zašto?
– Jeste neobično, ali tako je. Tu se valjda vidi da nisam imao veću zaštitu, da mi ništa nije značila njegova funkcija. On se bavio svojim, a ja svojim poslom. On je postao premijer, a ja sam otišao iz zemlje.

Vlada bi drugačije izgledala
* Ima li osnova za uvjerenje dijela javnosti da su pojedini članovi kluba “Privrednik” toliko moćni da su presudno doprinijeli i da se formira sadašnja vlada?
– Da sam mogao da utičem na to, zar bih imao ovoliko problema? Valjda bi se bar neko osećao odgovornim što se država bavi isključivo pitanjem Luke Beograd, Bekom i Miškovićem. U javnosti se taj uticaj značajno preuveličava. No, ponekad mi je žao što zaista nije tako. Jer, da sam se ja pitao, vlada sigurno ne bi ovako izgledala i u njoj bi bilo više privrednika, sa iskustvom, koji bi umeli da nađu odgovor na krizu. Ova vlada je formirana kao da sve fantastično funkcioniše, kao da samo treba da “čekira” ono što se od Srbije traži da već sutra uđe u EU. Srbija za Evropu nije spremna. Novosti