Među svega 4,7 miliona stanovnika nordijske “države blagostanja”, koji su već dva puta na referendumu odbili učlanjenje u EU, živi 54.810 dolarskih milionera, a javnost raspravlja o svrsi penzijskog fonda koji je sa više od dva biliona norveških kruna (363 milijarde dolara) najveći u Evropi i, posle japanskog, drugi na svetu.
Na svakih 86 norveških građana postoji biznismen čija imovina, bez kuće ili stana, dostiže milion dolara, ali je malo izrazito bogatih tajkuna i još je manje sirotinje. Nominalni bruto nacionalni proizvod po stanovniku, prema podacima MMF, iznosi 72.306 dolara, a i kad se računa kupovna moć – prosečni prihodi “po glavi” su 43.574 dolara. Više je samo u Luksemburgu i, po nekim računicama, još u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Irskoj.
Najbogatijim Norvežaninom smatra se Džon Fredriksen, vlasnik grandiozne flote naftnih tankera “Frontlajn”, koji je sa oko sedam milijardi dolara dospeo na 104. mesto “Forbsove” liste, ali je zbog poreza uzeo državljanstvo Kipra. Obični zaposleni, čak i nezavisno od kvalifikacija, imaju mesečno između 20 i 23 hiljade kruna (3.900 dolara); skoro isto uzme i država. Vlada u Oslu, naime, odavno preraspodeljuje dohodak – uz progresivan porez na prihod i imovinu, opšta stopa PDV je 25 odsto, hrana je opterećena sa 14 odsto, a cene u kulturi i saobraćaju sa sedam odsto. Još brojne prireze i dažbine imaju “manje važne” potrebe – kola, kozmetika, duvan ili alkohol, pa pivo košta oko devet dolara.
Vlada poseduje skoro pola privrede, uključujući i energetski sektor, a nacionalni proizvod od oko 350 milijadri dolara i veliki priliv u budžet omogućava da “svojim novcem” servisira javne službe, zdravstvo i školstvo i posebno – penzijsko osiguranje. To je Norveškoj donelo prvo mesto u svetu po indeksu kvaliteta života, kojim se uzimaju u obzir i brojni elementi društvenog i ekološkog standarda. Cene su za 12 meseci pale 0,3 procenta, a stopa nezaposlenosti je 1,8 odsto radne snage.
Uspeh koncepta “države blagostanja” otpočeo je šezdesetih godina prošlog veka s pronalaskom nafte i gasa u Severnom moru. Norveška je postala treći izvoznik petroleja, iza Arabije i Rusije, a prihod je daleko nadmašio potrebe. Oko milijardu dolara nedeljno počelo je da se sliva u javnu kasu, a da bi se ministri “poštedeli iskušenja”, osnovan je petrolski fond za isplate penzija. Kasnije, on je preimenovan u penzijski fond Global koji investira samo u strane akcije i obveznice jer vlada dozvoljava da tek četiri odsto “petro-dolara” uđe u domaću privredu kako bi je štitili od “pregrevanja” i inflacije.
S rastom cena nafte očekuje se da pre kraja decenije u Fondu bude 410 milijardi dolara.