LONDON, Mit o menadžerskom stresu naučnici pobijaju već neko vrijeme. Međutim, nove studije pokazuju da je menadžerski stres samo mit i ništa više. Posljednji put smo o tome čitali kada su istraživanja pokazala da je stresnije biti domaćica nego rukovodilac preduzeća.
Sada se međutim pojavljuju nove studije koje sve govore da je ovaj mit stvoren na osnovu pogrešnih istraživanja iz 50-ih godina prošlog vijeka, kada eksperimenti nisu sprovođeni na menadžerima nego na pokusnim majmunima.
U jednom takvom eksperimentu neurolog Džozef Brejdi tretirao je dve grupe majmuna elektrošokovima svakih 20 sekundi 6 sati dnevno. Druga grupa je nastala tako što su majmuni iz prve “unaprijeđeni” jer su brzo naučili da pritiskaju polugu tj počeli svakodnevno da donose “promišljene” odluke o ovome. Ti “rukovodeći” majmuni su međutim ubrzo zatim počeli da umiru od čireva u stomaku. I to je bilo dovoljno da naučnici “shvate” da uz odgovornost i rukovođenje ide i stres koji nosi opasnost od ozbiljnih zdravstvenih problema. Tako je zapravo stvoren mit o menadžerskom stresu.
Poslije toga je urađeno mnoštvo studija o povezanosti stresa, zdravstvenih problema i moći. One su sve zajedno pokazale da ova teorija o menadžerskom stresu nije tačna. Biolog Robert Sapolski je proučavajući afričke babune došao do zaključka da što su ovi majmuni niže na društvenoj ljestvici oni luče više hormona stresa. Za razliku od toga visokorangirani alfa mužjaci koji mogu da se pare sa kojom god ženkom požele i koji mogu svoju agresiju da ispolje na svakom mužjaku koji je ispod njih su, ispostavilo se, mnogo bezbrižniji.
Stres se u ljudskom tijelu luči zajedno sa adrenalinom i kortizolom koji izazivaju brži rad srca. Za to vrijeme u organizmu glukoza pojačava potrošnju energije usmjeravajući je u mišiće udova a gasi funkcije poput varenja. Ako ste zebra taj nalet krvi u noge će vam spasiti život kada vas napadne lav u savani. Pošto prođe opasnost, za nekoliko minuta ćete zaboraviti da je uopšte postojala. Međutim, kod ljudi je to malo drugačije. Mi smo u stanju ne samo da doživljavamo trenutni stres već i da ga duži vremenski period sami sebi stvaramo, razmišljajući o svemu negativnom što može da nam se desi. Takav stres je toksičan, i ubrzani rad srca može da pretvori u kardiovaskularni problem, nagli rast glukoze u dijabetes a pad imuniteta u podložnost infekcijama. Odgovor na stres koji nam je nekada spašavao život sada je evoluirao u opasnost po njega.
Ali kako odgovor na stres funkcioniše u lancu komandovanja? Nedavna studija psihologa Gerija Šermana sprovedena je na zaposlenima koji rade puno radno vrijeme i vojnicima koji su bili na usavršavanju za rukovodeće poslove. Posmatrani ljudi su prvo klasifikovani na osnovu liderske ili neliderske funkcije koju obavljaju. Mjerenje njihovog lučenja kortizola pokazalo je da su lideri mnogo manje bili izloženi stresu nego ostali učesnici studije, i to u obje grupe ljudi, i među zaposlenima i među vojnicima.
Ovi rezultati poklapaju se sa masovnom studijom koja se već 50 godina sprovodi na zaposlenima u državnoj upravi u Britaniji pomoću koje je naučnik Majkl Marmot dokazao da svako nazadovanje na poslovnoj i društvenoj ljestvici nosi sa sobom opasnost od pojave zdravstvenih problema, pa i smrti.
Ispostavilo se da kada se rukovodioci žale na stres, oni obično ne misle na lučenje hormona stresa, već na veći obim posla i na prekovremeni rad. No, oni u većini slučajeva mogu odbiti rad na stvarima koje im izazivaju stres i imaju više kontrole nad svojim životom, jer sami o njemu donose odluke. Nedostatak kontrole medicina povezuje sa rastom krvnog pritiska, slabljenjem imunog sistema i pojavom bolesti kojima je uzročnik stres. Panična potreba da se uspostavi kontrola pak ima iste posljedice, zato bi trebalo napraviti balans i uspostaviti kontrolu bar nad sopstvenim odlukama koje donosimo.
A ako vas interesuje zašto su onda “rukovodeći” majmuni sa početka teksta umirali, odgovor je naizgled neočekivan. Ispostavilo se da je eksperiment bio zasnovan na jednoj fatalnoj grešci – majmuni koji su brzo naučili da izbjegavaju elektroškove učinili su to jer su im ovi više smetali nego drugima. Drugim riječima, njima su elektrošokovi mnogo brže narušavali zdravlje a oni su panično pokušavali da riješe problem i time stvarali sebi samo još veći stres. (B92)