BEOGRAD, U Srbiji postoji šansa koja se ignoriše, a to je da se napravi značajna ekonomska priča koja je održiva, mišljenja je Džef Baron.
Industrija namještaja u Srbiji može biti održiv posao zato što je potrebna radna snaga, a toga imate više nego dovoljno. Potrebno je drvo, a i toga imate dovoljno. Nalazite se 1.000-1.500 kilometara od tržišta koje može da proguta sve što napravite, kaže ovaj stručnjak u intervjuu za Novu ekonomiju.
“ Znate od čega je nameštaj koji Evropljani danas kupuju iz Kine? Od drveta iz Srbije. Svaki komad drveta koji ode u Kinu, zapošljava ljude koji primaju platu veću nego ljudi u Srbiji, jer je nažalost ekonomska situacija takva da su u Kini veće plate nego u Srbiji, da prave nameštaj koji onda šalju u Nemačku. Da li je to logično? – pita on.
U 2015. je, nastavlja, vrijednost metra kubnog drveta koji je izvezen bila je svega 275 dolara. Poređenja radi, Hrvatska je ostvarila vrijednost metra kubnog u izvozu od 591 dolar. Jedan od razloga je što je 65 odsto drveta iz državnih šuma otišlo u ruke preduzeća koja se bave finalnim proizvodima od drveta.
“Prošle godine je iz Srbije izvezeno 145.000 kubika drveta za 45,3 miliona evra. Da je ova količina drveta iskorišćena za proizvodnju stolica, imali biste pet miliona stolica za izvoz, čija bi vrednost bila 265 miliona evra, skoro šest puta više nego ono što je zarađeno izvozom poluproizvoda. Usput bi u procesu obrade drveta moglo biti zaposleno 5.000 ljudi. Ironija je da se svakom komadu drveta izvezenom iz Srbije vrednost dodaje u zemljama sa skupljom radnom snagom nego u Srbiji. Inače, osim u Kinu, drvo se iz Srbije dosta izvozi i u Italiju – kaže Baron.
Angažovan na projektu USAID-a održivog lokalnog razvoja kao stručnjak za proizvodnju nameštaja, Džef Baron je došao u Srbiju prije tri godine. Njegov utisak sa nedavnog Sajma nameštaja je da takav događaj ne pomaže dugoročnom razvoju industrije, jer je ponuda usmerena na “krajnje kupce iz Beograda”, a ne na poslovne kupce.
“Ako želite da prodate u Nemačkoj, onda proizvod treba da bude malo drugačiji. Poređenja radi, ako automobile hoćete da prodate u Engleskoj, morate da promenite stranu volanu. Radi se o istom vozilu, samo sa tim različitim detaljem. Tako je i sa nameštajem. U drugim zemljama su različiti ukusi, traže se različite boje, veličine, materijali. Na primer, neke materijale koji se prodaju ovde, neće pustiti preko granice u EU – kaže Baron za novi broj “Nove ekonomije”.
Prije 40 godina, kaže ovaj stručnjak, Jugoslavija je bila najveći izvoznik namještaja u SAD.
“Ja sam u to vreme počinjao u ovoj industriji i sećam se da se pričalo kako će Jugoslavija uništiti našu industriju nameštaja. Logično je postaviti pitanje zašto ne obnoviti taj izvoz u Ameriku. Makroekonomija mi govori da bi danas ciljno tržište trebalo da bude EU zbog odnosa dolara i evra, zbog udaljenosti tržišta itd. EU zemlje danas kupuju u Kini, a vi ste na par sati leta avionom, skoro da mogu za dan da dođu i da se vrate. Kupci iz EU po celoj Evropi traže zamenu za Kinu. Ono što je značajno za ovaj sajam je što nema nijednog sličnog sajma u regionu. Ako biste ovde doveli najbolje izlagače iz BiH, Hrvatske, Rumunije, onda bi došli i kupci, pa bi i srpski proizvođači mogli naći kupce” – kaže Baron.
U Srbiji, kaže, “ima nekoliko izuzetno uspješnih proizvođača”, jer nisu tražili brz i lak način za uspjeh.
“To su ljudi koji igraju na svetskom nivou i mogu da zadovolje bukvalno svako tržište na svetu. Oni izvoze. Tih nekoliko fabrika je puno, jer mogu da prodaju svaki deo nameštaja koji naprave. Ako su oni mogli da prebrode sve izazove koje preduzetnici imaju u Srbiji, birokratiju, problem sa nabavkom drveta, pristup finansijama, zašto drugi ne mogu?” kaže Baron.
Drugima, dodaje, nije stalo, jer se “neki ljudi se jednostavno zadovolje time da mogu da kupe nova kola svake druge godine, da letuju u Grčkoj ili Hrvatskoj, da supruga ima novca za kupovinu i ne žele više od toga”.