ANKARA, Ne zavaravajmo se: naravno da Međunarodni monetarni fond (MMF) odavno ima krizni plan za Tursku. No, naravno, to niko neće potvrditi.
Već jednom, 2002. godine, bilo je tako. Turska je bila nestabilna zemlja, inflacija je iznosila 40 posto i nezaposlenost je bila ekstremno visoka. Samo zahvaljujući kreditima MMF-a mogao je biti spriječen državni bankrot. Te godine je takođe na vlast došla AKP Recepa Tayyipa Erdogana. Uslove, koje MMF postavlja svakoj zemlji koja od njega želi novac, tadašnja vlada i njen premijer su uspješno ispunili. Premijer se tada zvao: Recep Tayyip Erdogan.
Nakon toga se turska ekonomija sjajno razvijala, stvorena su brojna nova radna mjesta, inflacija je smanjena na manje od deset posto, Turska je postala interesantno mesto za strane investicije. I nemačka preduzeća su se od tada masovno angažovala. Ljudi su ponovo dobro zarađivali, slavili su Erdogana. On im je omogućio novi standard – i zemlji političku stabilnost. I sjećamo se: kada je izbila kriza evra i Grčkoj zaprietila propast, Turska je stalno navođena kao pozitivan primjer za to kako se može uspjeti izaći iz jedne skoro bezizlazne situacije. Ipak čini se da je sve to sada u opasnosti.
Sigurno je da su američke sankcije na uvoz čelika i aluminijuma iz Turske, koje su stupile na snagu ovoga ponedjeljka, bile samo kap koja je prelila čašu. Jer kriza izjeda tursku ekonomiju već mesecima. Turska lira je od početka godine izgubila više od polovine svoje vrednosti u odnosu na dolar. Inflacija je u međuvremenu opet iznad 15 posto. Sve to će ljudi u Turskoj pre ili kasnije početi osećati. Oni, koji su reformatora Erdogana nekada slavili, jer im je omogućio bolji standard, okrenuće se od njega ako izgube svoje poslove ili sebi više ne budu mogli priuštiti svoj dosadašnji životni standard.
Ipak turski predsjednik, koji je svojom autokratskom politikom tu zemlju doveo u ovu situaciju, krivicu za to vidi naravno kod drugih. Oružje u ovom ratu su dolar, evro ili zlato, rekao je Erdogan ponovo ovoga vikenda. No to što on nezavisnost centralne banke stalno dovodi u pitanje, što je stanje koje investitore uvek zastrašuje, što nasuprot ekonomskim teorijama tvrdi da se moraju smanjiti kamate kako bi se suzbila inflacija i ojačala valuta, sve to kod ulagača i na tržištima dovodi do gubitka povjerenja. Rezultat se sada može videti: masovan odliv kapitala čija snaga sa sobom u vrtlog povlači i valute drugih zemalja u ubrzanom ekonomskom razvoju.
Naravno u Evropi sada vlada strah od širenja ove situacije. Jer ulagači se brinu samo oko jednog: oko novca.
Odliv kapitala, kolaps valute: sve to s pravom stvara zabrinutost da turska preduzeća i banke više neće moći otplaćivati svoje dugove. No čini se da se stanje još uvek može držati pod kontrolom. Prema aktuelnim podacima koje je prikupila holandska banka ABN Amro, potraživanja evropskih banaka iznose 143 milijarde evra. Pre svih su pogođene španska BBVA i italijanska UniCredit. Nemačke banke potražuju oko 18 do 20 milijardi evra.
Naravno, nikome ne može biti u interesu veliki ekonomski slom u Turskoj. No ne mora se širiti strah Evropom.Ekonomije u evrozoni su u međuvremenu ponovo stabilna, tako da neke potrese, i one s Bosfora, mogu izdržati. Naravno, turska recesija bi se pridružila svim drugim faktorima nesigurnosti: i dalje nejasnom Brexitu i nepredvidivoj (trgovinskoj) politici američkog predsednika. Međutim, samo je u rukama turskog predsednika da stanje u ekonomiji u zemlji ponovo poboljša. A on je već jednom dokazao da to može.
