BEOGRAD, Samo 100 godina je prošlo od prvih martovskih socijalnih gibanja, kada je 15.000 žena zaposlenih u tekstilnoj industriji u Njujorku, sa sloganom „Hleb i ruže” na usnama, zatražilo radno vreme dostojno čoveka, bolju platu i pravo glasa. Hleb je simbolizovao ekonomsku sigurnost, a ruže bolji kvalitet života. Što su tražile, to su i dobile, ali je trebalo mnogo patnje i žrtava. U Srbiji je išlo malo teže, a vremenom je došlo do toga da žene preuzmu stvar u svoje ruke i počnu same da se bave biznisom. Tako je osnovano i Udruženje poslovnih žena Srbije, sa sedištem u Beogradu, koje ovih dana slavi 10 godina postojanja. Verovatno sa nešto izmenjenim sloganom: ruže se podrazumevaju, a za hleb ću sama da se borim.
I tako dolazimo do zvanične brojke, koja, prema podacima iz Agencije za privredne registre, kaže da žene upravljaju sa 6.700 malih i srednjih i 16 velikih preduzeća.
Olivera Popović, potpredsednica Udruženja poslovnih žena, kaže da se žene odavno ne povezuju sa određenom granom industrije, primera radi, sa tekstilnom, i da je sve više pripadnica lepšeg pola koje ostvaruju zavidan profit u oblasti turizma i posebno zdravstva.
– U Udruženju najviše pažnje posvećujemo mladim ženama koje tek počinju da se bave biznisom, kako bi što lakše prebrodile prepreke i probleme koje smo mi već prošle – ističe Popovićeva.
A prepreke su dobro poznate: treba objasniti prosečnom srpskom suprugu, blažoj ili originalnoj verziji Homera Simpsona, da je krajnje vreme da njegova ćutljiva ženica, koja inače odlično kuva, otvori svoju firmu. A kada taj problem bude prevaziđen, treba imati snage da se obaveze u poslovnom svetu, usklade sa usisavanjem, pranjem, kuvanjem i čuvanjem dece.
– Veoma je naporno pomiriti društvene i porodične obaveze. Osim toga, prema našim istraživanjima, žene se često žale na nedostatak početnog kapitala. Novac jeste problem, ali na to se najčešće žale one koje nisu uspele u poslu. Svakako, sve uspešne žene kažu da su imale podršku porodice, a veoma je važna i muževljeva – konstatuje Popovićeva.
A žene koje su razvile sopstveni biznis, jasno, osećaju potrebu da prošire delatnost, pa dodatnu tegobu predstavlja važeći zakon, po kojem je moguće osnovati samo jednu firmu na jedno ime. Ali to treba da reši država, a tiče i žena i muškaraca. Uostalom, preduzetnici u Srbiji znaju kako da se izbore sa ovom „neprijatnom” situacijom.
Postoji, kaže Olivera Popović, još velika prednost, koju žene imaju nad muškarcima: to je čuvena, i u feminističkoj filozofiji opevana, ženska solidarnost.
– Činjenica je, žene su mnogo solidarnije i spremnije da pomognu jedna drugoj. Nema surevnjivosti i zavisti koja vlada među muškarcima kojima uspeh obično predstavlja odmeravanje snaga i rivalstvo. Poznat je i slučaj u Mađarskoj, gde su žene pravile sopstvene fondove, kada banke nisu davale kredite – veli Popovićeva.
I dok je u Beogradu situacija za preduzetnike u suknji koliko-toliko dobra, u unutrašnjosti je za žene i dalje teško. Muškarci svoje znanje i iskustvo, pokazuju istraživanja, u provinciji uglavnom razmenjuju između sebe, daleko od „neukih” ušiju lepših polovina.
Udruženje poslovnih žena ima 120 članica. Olivera Popović kaže da među članstvom nema muškaraca, mada su, ako to žele, dobrodošli. E sad, drugo je pitanje kako bi muška sujeta podnela druženje sa 120 biznis-lavica, a još, recimo, nije obezbedio ni takozvani start-ap kredit.
Leonard Koen, pesnik i muzičar, jednom prilikom je rekao da jedva čeka da žene preuzmu stvar i počnu da se bave vođenjem država i sveta, za šta su, po njemu, i rođene. A da muškarci konačno mogu da se posvete poeziji, muzici, umetnosti i sličnim stvarima, za šta su u suštini i rođeni. Srbija je, prema statističkim podacima, bar što se ženskog preduzetništva tiče, u rangu sa jednom Švedskom. Šta da se radi, odgovorne su, dosledne, efikasne, i, kao i obično, možemo samo da im zavidimo, ako su pametnije i sposobnije od nas. Divota. Nego, kome da se dolepotpisani žali što novinarstvo postaje načisto ženski posao? Izvor:Politika