RIM, Evro je kao zgrada bez izlaza, rekao je lider konzervativne stranke Vilijam Hag, a iskustvo Italije u prethodnih 20 godina to i pokazuje.
Pridružili su se jedinstvenoj valuti krajem devedesetih, a Italija je jedan od prvih potpisnika koja je očajnički željela da bude u prvom talasu monetarne unije.
Međutim, nikada nije došlo do realnog sagledavanja činjenica, da li bi zemlja poput Italije, zapravo mogla da se nosi sa rigoroznošću članstva u jednoj monetarnoj uniji.
Kada su shvatili da Italija ne može da ispuni određene kriterijume, pravila su “savijena”, ali rezultat nije bio slavan – izgubile su se dvije ekonomske decenije u kojima životni standard stagnira.
Sa dolaskom novog premijera koalicione vlade Lige i Pokreta pet zvjezda Đuzepea Konte otvorila bi se mnoga pitanja ostanka Italije u zoni evra.
Koliko će dugo trajati vlada, hoće li Italija napustiti evrozonu, kako će reagovati finansijska tržišta, samo su neka od pitanja koja se postavljaju nakon što su Liga i Pokret pet zvjezda (M5S), poslije 10 dana pregovora, predsjedniku Italije predstavili Kontea, zajedničkog kandidata za premijera koalicione vlade.
Glavno pitanje je: Hoće li Italija izaći iz evrozone?
Dvije stranke žestoko su kritikovale evro i čak “stavile crno na bijelo” u svoj zajednički program izlazak iz evrozone. Međutim, ni Liga ni M5S ne zalažu se za jednostrani izlazak, odnosno za situaciju u kojoj bi izašla samo Italija.
Liga smatra da je evro “pogrešan ekonomski i socijalni test”. Zalaže se za seriju reformi i koordinirani izlazak iz monetarne unije zajedno sa drugim zemljama.
Iako nisu krili da nema ljubavi prema evru, njihov plan da se uspostavi procedura da zemlje napuste evrozonu je djelimično propao.
Nije teško vidjeti zašto. Da su finansijska tržišta smatrala da je nova populistička vlada ozbiljna zbog napuštanja jedinstvene valute, obveznice italijanske vlade postale bi rizične.
Investitori bi zahtjevali veći prinos za njihovo držanje, što bi povećalo tržišne kamatne stope.
Evropska centralna banka mogla bi da pomogne u kupovini italijanskih obveznica, ali bi imala mali podstrek da pomogne vladi u Rimu koja namjerava ili pomaže uništenju monetarne unije.
Finansijska kriza bi obuhvatila novu vladu. Italijanski buran bankarski sistem bi se srušio i zemlja bi pala u duboku recesiju. Stopa nezaposlenosti bi se povećala i krivica bi bila pokreta Pet zvezda i Lige. Popularisti bi ubrzo postali nepopularni.
Nova italijanska vlada je u istoj poziciji kao i sve druge vlade koje je zemlja imala u protekle dvije decenije: Članstvo u jedinstvenoj valuti je prokletstvo, ali pokušaj da napusti evro bi bio još gori.
Međutim, čak i ako se Italija uzdrži od monetarne nezavisnosti, nova vlada i dalje ima planove za porez i troškove koji predstavljaju izazov za način na koji je evrozona do sada vodila.
Procjene su pokazale da će ove mjere koštati oko 60 milijardi evra godišnje – oko 3,5 odsto italijanskog BDP-a, što podrazumjeva stroge limite na veličinu na kojoj je dozvoljen budžetski deficit.
Takođe to bi vinulu italijanski dug u odnosu na veličinu njene ekonomije – od nešto preko 130 odsto BDP-a do oko 150 odsto BDP-a.
Francuski ministar ekonomije Bruno le Mer upozorio je da bi stabilnost evrozone mogla da bude ugrožena ukoliko nova italijanska vlada ne bude poštovala obaveze te zemlje kad je riječ o dugu i deficitu.
“Ako se nova vlada usudi da se ogluši o svoje obaveze u pogledu duga, deficita, ali i sanacije banaka, cjelokupna finansijska stabilnost evrozone biće ugrožena”, rekao je on juče francuskom radiju Erop 1, listu “Eko” i portalu CNEWS.
“Svi u Italiji moraju da shvate da je budućnost te zemlje u Evropi i nigdje drugdje i da, da bi ta budućnost bila u Evropi, postoje pravila koja se moraju poštovati”, istakao je Le Mer. B92