BEOGRAD, Vrata firme danas rijetko ko zatvara prije 17 časova. Evropski standardi probili su se do radnog vremena. Sem toga, nažalost, rijetko šta je u životu zaposlenog u Srbiji – po mjeri Evrope.
Samoupravljanje je značilo ustajanje u svitanje, ali i pozdrav sa radnim obavezama već oko 15 časova. Kapitalizam nam je produžio san, pa većina firmi, naročito administrativnih, radni dan počinje u 9. Traje najkraće do 17 časova, a dok se stigne kući – od dana i ne ostane mnogo.
Na nove šihte smo se prilagođavali postepeno. Podaci iz 2003. godine pokazuju da je tada čak 75 odsto preduzeća u Srbiji radilo od 7 do 15 ili od 8 do 16 časova. Već tri godine kasnije, taj procenat je spao na – 48, a danas skoro 70 odsto firmi vrata otvara u 9, a zatvara ih u 17 časova.
– Evropsko radno vrijeme je karakteristika velikih gradova. Prije svega Beograda, Novog Sada, Subotice, Niša – kaže Dragoljub Rajić, iz Unije poslodavaca. – U manjim sredinama i dalje radni dan počinje ranije. Ljudima koji imaju zemlju važno je da stignu po podne, poslije posla, da rade i na njoj. Javni komunalni sistemi rade ranije, trgovine, takođe. Dugačiji je sistem rada i u ugostiteljstvu. Proizvodnja radi najčešće u dvije smjene. Treću je u Srbiji “ugasila” kriza. Sada poslodavci radnike upošljavaju noću samo kada imaju važnu i neodložnu isporuku. Troškovi su veliki, a noću se dnevnica plaća 130 odsto.
Kada će kročiti u preduzeće i iz njega izaći, međutim, u Srbiji brine sve manje ljudi. Broj nezaposlenih, upozoravaju sindikati sve je veći.
– Radnik u Srbiji bi radio i od 6 do 17 časova, samo da ima platu – kaže Ranka Savić iz Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. – Prihvatili bi i prekovremeno da rade, samo da imaju posao. Poražavajuće je što u Srbiji trenutno milion ljudi ne radi. Samo 17,8 odsto poslodavaca redovno isplaćuje platu. Ostali i kada rade, ne znaju za koliko rade i kada će taj novac primiti. Iz Evrope nam je stiglo samo radno vrijeme, a sve drugo je daleko od nje.
A najdalje, čini se, zarade. Onaj ko prima prosječnu platu, u maju je bila 33.663 dinara, zapravo svakog sata svog rada zaradi svega – 190 dinara. Nisu malobrojni ni zaposleni koji sanjaju prosjek, a žive na minimalcu. Njihov sat rada vrijedi – 87,5 dinara.
– Ni minimalac u Srbiji nije zagarantovan – upozorava Ranka Savić. – Oko 19 odsto poslodavaca, skoro petina, isplaćuje zarade manje od minimalca. Ima firmi, da ih ne imenujemo, koje radnicima mjesečno daju po 3.000 dinara i to na ruke.
Sa takvim zaradama zaposlenima u Srbiji je lakše i da nemaju mnogo slobodnog vremena. I da ga nađu, novca da ga ispune – nemaju.
Kako je prekovremeno
Prekovremeni rad je još jedna bolna tačka srpskog radnika. Često se sa njim susreće, ali vajde od njega rijetko vidi. Anketa o radnoj snazi Republičkog zavoda za statistiku pokazuje da od 40 do 49 sati nedjeljno, što bi potpalo u okvire evropske direktive o radnom vremenu, radi 1,6 miliona zaposlenih. Od 50 do 59 sati u radu svake nedjelje provede – 199.161 radnik. U najtežoj je situaciji 219.080 zaposlenih koji na poslu provode više od 60 sati nedjeljno.
– Radnici moraju da rade prekovremeno kada se to od njih traži, a jako teško, zbog straha od otkaza, mogu da natjeraju poslodavce da im to i plate – kaže Ranka Savić. – U posljednje vrijeme je bilo određenih pomaka. Sa jednim stranim trgovinskim lancem smo uspjeli da se dogovorimo i riješimo taj problem. Interesantno je da zajednički jezik lakše nalazimo sa strancima, nego sa domaćim poslodavcima. Novosti