Srbija po izvozu najgora u Evropi

BEOGRAD, Prošlo je malo više od godinu dana otkako su se kreatori ekonomske politike u Srbiji okrenuli novom modelu rasta zasnovanom na izvozu.
Ipak, Srbija se nije pomjerila sa dna rang-liste izvoznika u ovom dijelu Evrope.
Kako pokazuje istraživanje Gorana Nikolića, saradnika Centra za novu politiku, na kraju 2010. godine ukupan izvoz Srbije (oko 7,6 milijardi evra) bio je svega 1.030 evra po stanovniku.
Upoređujući baze nacionalnih statistika zemalja u regionu, ovaj ekonomista zaključio je da su od Srbije manje izvezli jedino stanovnici Crne Gore (553) i Albanije (417 evra). Više robe van svojih granica prodali su državljani Bosne i Hercegovine, Makedonije, Hrvatske, Slovenije, Bugarske i Rumunije.
“Naprednije zemlje u tranziciji uglavnom imaju preko 6.000 evra robni izvoz i uvoz po stanovniku. Susjedna Bugarska u prethodnih nekoliko godina ima dvostruko veći izvoz po stanovniku od Srbije, dok je razlika u korist Rumunije manje izražena”, objašnjava Nikolić.

Izračunao je da bi, ukoliko se nastavi trenda rasta prodaje robe van naše granice, Srbija na kraju 2011. godine trebalo da dostigne sumu od 1.200 do 1.250 evra. Međutim, i to će biti nedovoljno da prestignemo susjednu Bosnu i Hercegovinu.

“Najnoviji podaci zvanične statistike BiH pokazuju da je izvoz po stanovniku na kraju 2010. godine iznosio 1.160 evra. S obzirom na to da im prodaja na stranim tržištima u prvih šest mjeseci raste i da je za petinu veća, to znači da do kraja godine može da dostigne oko 1.400 evra, što je znatno više od iznosa koji Srbija može da očekuje”, izračunao je Nikolić.

Srbija će možda poboljšati svoju poziciju na regionalnoj listi samo zahvaljujući činjenici da Hrvatskoj ove godine loše ide, jer je izvoz u prvih pet mjeseci porastao za svega 3,7 procenata. Ipak, i sa očekivanih 2.100 evra, prosječni stanovnik Hrvatske biće daleko ispred prosječnog Srbina.
Izvoz ne raste od prosipanja pameti
Na ovu činjenicu nedavno je upozorio Nikola Pavičić, počasni direktor Tarketa iz Bačke Palanke, ističući kako su državnim zvaničnicima puna usta izvoznika, a nikoga ne uznemiruje činjenica da je izvoz u Srbiji po stanovniku najniži u ovom dijelu Evrope. Prema njegovim riječima, od 2000. godine jedva da može da se sastavi godinu i po dana da je kurs pogodovao izvoznicima.
Mirko Todorović, vlasnik Konfekcije Todor, i ranije je isticao kako izvoz ne raste od prosipanja pameti i kako mu je dozlogrdilo da sluša eksperte koji stalni ističu da je spasonosno rješenje za srpsku privredu – rast izvoza i konkurentnosti.
“Šta da kažem sada na sve to. Surova realnost je dovoljno rekla. Mi privrednici ne znamo da glumimo. Zato smo i upozoravali da je stanje alarmantno. Ne mogu ja danas nešto da počnem da proizvodim i već sutra da se pojavim na stranom tržištu. Prvo moram da se dokažem na domaćem terenu, a to ne može preko noći”, kaže Todorović.

Njegov recept je „zamjena uvoza”. Odnosno, da robu koju uvozimo bar jednim dijelom zamijenimo domaćom proizvodnjom i tako smanjimo jaz u spoljnoj trgovini. Tek poslije osvajanja domaćeg terena i „zatvaranja nekih kanala” u uvozu može da se razmišlja o izvozu.

Danas ova kompanija izvozi više od trećine svoje proizvodnje, ali u zemlje Evropske unije odlazi nešto malo više od pet odsto proizvodnje. Na stranom terenu se srpski proizvođači nađu u nedođiji i Todorović smatra da bi im u predstavništvima privrednih komora mnogo pomogli ako bi dali bar osnovne informacije o tržištu.

Njegov kolega Nikola Pavičić iz Tarketa, kompanije koja izvozi čak 80 odsto proizvodnje, nedavno je istakao da privrednici prvo moraju da pomognu sebi, pa tek onda mogu da se nadaju državnoj podršci.

“Sve nas muči taj početak, a prevelike mudrosti nema. Ne postoji proizvod koji je dobar za Srbiju, a nije za izvoz. Dakle, proizvođači prvo treba da znaju da naprave kvalitetnu robu. Ne mogu privrednici krivicu svaljivati samo na političare, ako im je firma nereformisana, ako imaju višak zaposlenih, ako roba koju prave nije kvalitetna. Ako proizvođač ne zna, on mora da zna ko zna”, navodi on.
Država ne bi trebalo da žali pare
Nikola Pavičić objašnjava da je “recept povezivanje sa uspješnim svjetskim firmama koje imaju iskustva u tome, baš kao što je Sintelon svojevremeno uradio sa Tarketom. E, tu država nastupa. Ona mora da ubijedi stranog partnera da se na ovom tržištu posao isplati” i dodaje da država ne bi trebalo da žali pare za konsultante koji bi firmama pomogli da se transformišu u efikasnija preduzeća, ali i da ukoliko smatra da je neki projekat dobar – kod banaka položi garancije u ime neke firme. Politika