BANJALUKA, Nikada u Republici Srpskoj nije bilo više prodavnica obuće, ali ni u jednoj od njih nećete moći da kupite naše, domaće cipele – možda ih i ima, ali su one sa etiketom nekih njemačkih ili italijanskih firmi i sigurno su mnogo skuplje od istih cipela iz domaće radinosti, kojih naravno nema u prodaji!
Nije teško izračunati zašto je to tako. Jednostavno, neko mora da plati “vozanje” cipela, a to je izgleda najskuplje. I u ovoj priči to je naravno svaki stanovnik Republike Srpske.
Sva obućarska preduzeća u Srpskoj rade “lon poslove” za neke strane firme. To praktično znači da od njih dobiju sve što im je potrebno da naprave obuću a naši obućari im vraćaju gotov proizvod, naravno sa etiketom tih stranih firmi. Znači te cipele odlaze u inostranstvo i otuda se opet najčešće vraćaju u ovdašnje prodavnice.
Zašto je to tako kada u Republici Srpskoj imamo čak 51 fabriku obuće u kojima je zaposleno 4 714 radnika?
Potpisivanjem sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i trgovinskog sporazuma sa EU, BiH je pustila privrednike niz vodu. Tako se svako od njih snalazi kako zna i umije.
Otvaranjem tržišta BiH “probudili” su se ovdašnji uvoznici. I tako u fabrikama obuće prestaje proizvodnja za domaće tržište.
“Često nas zovu neki trgovci i traže obuću za domaće tržište a mi ništa ne možemo da im ponudimo, jer ništa i ne proizvodimo za domaće tržište. Uprkos tome, imamo pune ruke posla. Iz naših proizvodnih pogona svakodnevno izlazi gotovo pet hiljada pari obuće. Čak 90 odsto od te količine ide u izvoz. To je ustvari `lon posao`. Naša su samo – `leđa`”, kaže za Srnu direktor banjalučke fabrike obuće “Bema” Marinko Umičević.
Preostalih deset procenata od proizvedenih količina obuće u ovom kolektivu sa 805 zaposlenih radnika, isporučuju za Oružane snage BiH. Taj posao trajaće tri godine i vrijedan je šest miliona maraka.
Fabrika obuće “Bema” dobila je taj posao na tenderu i, prema riječima direktora Umičevića, mnogo im znači za bolju iskorištenost proizvodnih kapaciteta.
Ipak, 90 procenata proizvedene obuće u ovoj fabrici je “lon posao” za izvoz. Na pitanje SRNE zašto se njihova obuća ne može kupiti na ovdašnjem tržištu, Umićević je objasnio da je proizvodnja za domaćeg kupca jednostavno nije moguća i održiva u ovakvom privrednom ambijentu.
“Ko može da organizuje neku proizvodnju kada nemate nikakvih podsticaja države, kada imamo sve strane banke u kojima ne možete da dobijete nikakav kredit ako vam neće zaračunati reketaške kamate od 10 do 14 procenata. Ovakve firme u EU mogu da uzmu koliko god hoće kredita sa kamatnom stopom koja je svega dva ili tri odsto”, priča Marinko Umičević.
Tu su i drugi problemi – kurs konvertibilne marke nije se mijenjao 15 godina. Nekada se za sto maraka moglo da kupi svašta, a danas koro ništa.
“Imamo mi u obućarskoj industriji i mnogo drugih problema. Godinama ih ponavljamo, ali niko neće da nas čuje. Zašto smo mi u `Bemi` prošle godine morali da damo 300.000 maraka za bankarske garancije kada nam to nije bilo neophodno jer naši ino partneri to nisu tražili od nas. To nije ništa drugo već novo zavlačenje ruku u naše ionako prazne džepove.
Ili, zašto nadležni u BiH ne dozvoljavaju vraćanje PDV-a za topli obrok i prevoz koji plaćamo za naše radnike. I to nam svakog mjeseca izbije iz džepa gotovo 60.000 maraka. Refundiranje bolovanja za naše trudnice posebna je priča. Nigdje u svijetu nema da se refundira isplata bolovanja u neto iznosu, samo kod nas. Mi imamo 75 trudnica kojima mora da isplatimo bolovanje i da uplatimo sve doprinose a vlada nam često i poslije godinu dana isplati samo neto iznos tih bolovanja”, navodi direktor banjalučke fabrike obuće Marinko Umičević.
U ovom kolektivu bi, kako rekoše, već u narednoj godini mogli da zaposle još 400 novih radnika u drugoj smjeni, ali bez pomoći države kažu nerealno je očekivati da će se to zaista i ostvariti.
