Minimalac sanja 300.000 radnika

BEOGRAD, Najmanja zagarantovana zarada u Srbiji će od aprila biti 20.010 dinara, oko 2.250 dinara veća nego do sada.

Iako su prvi put kod usvajanja nove minimalne cijene rada u Srbiji prevaziđena očekivanja i sindikata, ovo provećanje teško da će popraviti standard najmanje plaćenih građana. S druge strane, većem minimalcu nema razloga da se raduju ni stotine hiljada onih kojima ni taj prag nije zagarantovan.
Procjene poslodavaca kažu da najnižu zaradu u Srbiji prima oko 142.000 radnika. Ono što zabrinjava je podatak da se njihov broj iz mjeseca u mjesec uvećava za oko 8.000 ljudi. Iako ta primanja ne pokrivaju ni minimalnu potrošačku korpu, u Srbiji je najmanje 300.000 ljudi kojima je i ova cifra nedostižna.

Prvi među njima su radnici koji na kraju mjeseca ne primaju – ni dinara. Zvanična statistika kaže da je u takvoj situaciji najmanje 55.031 građanin Srbije. Manje od 15.000 dinara prima najmanje 38.829 zaposlenih.
– Naši posljednji podaci, s kraja prošle godine, pokazuju da oko 157.000 radnika prima platu manju ili oko „minimalca“ – kaže Ljuban Žigmund, ekonomista Saveza samostalnih sindikata Srbije. – Ni dinar ne dobija 55.000 građana, još 38.000 manje od 15.000 dinara, a 48.000 dobija do 20.000 dinara. Ovoj grupi valja pripojiti i armiju ljudi koja ima neki dodatni posao, a za koji prima manje od „minimalca“.
Inače, sa zaradama je najgora situacija u prerađivačkoj industriji, jer tamo čak 20.000 radnika zvanično ne prima ništa. Među njima je najteže tekstilcima i zaposlenima u drvnoj industriji. Ni 8.000 građevinara ne prima ništa. Te grane su zastupljene i među onima koji primaju nešto, ali manje od zagarantovane zarade. Niža primanja su i u nekim granama metalske industrije.
Proizvođači tektilnih artikala u Srbiji zarađuju u prosjeku 22.702 dinara, što je nepunih 60 odsto republičkog prosjeka za prerađivačku industriju. Koju hiljadu više, pokazuje statistika, primaju proizvođači garderobe.
– Problem je, međutim, i redovnost u isplati ličnih dohodaka zbog prezaduženosti preduzetnika kada su davanja državi po sredi – objašnjava Vesna Vasiljević, sekretar Udruženja za industriju tekstila PKS. – Dugovanja su enormna i ima ih i na lokalnom, i na pokrajinskom, i na republičkom nivou.
Nažalost, tek je predizborna groznica bila razlog da o njima počne otvoreno da se govori. Plate će biti tako male sve dok glavna komparativna prednost Srbije bude jeftina radna snaga.
Onog trena kada se stvore uslovi da se poradi na većoj konkurentnosti naše privrede, tako što će se smanjiti davanja državi, stimulisati veća ulaganja u proizvodnju i radnu snagu – i situacija će biti bolja.
Van zvanične statistike su svi zaposleni u „sivoj“ i „crnoj“ zoni. Grube procjene kažu da ih je najmanje pola miliona, a makar trećina ne uspje od poslodavca da izvuče ni „minimalac“.
Da će od aprila primati više, u Srbiji su, tako, sigurni samo zaposleni u javnom sektoru. Kolege iz privatnog dijela, upozoravaju ekonomisti, mogu da ostanu i bez posla.

– Osnovni razlog povećanja minimalne zarade u Srbiji nije poboljšanje položaja radnika – smatra ekonomista Aleksandar Stevanović. – To je način da se poveća zarada zaposlenima u državnoj administraciji, jer je većina koeficijenata vezana za nju.
Ali, njeno povećanje u praksi znači pad broja zaposlenih. Bez posla bi mogli da ostanu upravo oni radnici u realnom sektoru koji primaju minimalac.
Umjesto zaposleni da radi za 180 evra, sada neće raditi za 200 evra ili će preći u „sivu“ zonu. Time država gubi poreze i doprinose.

Daleko je korpa
Ko zarađuje minimalac, makar i ovaj povećani, ne može da sustigne minimalnu potrošačku korpu. Ona, doduše računana u septembru, košta 29.648 dinara. A koliko je izdašna dovoljno govori da za hranu tročlane porodice tokom mjesec dana predviđa – 13.758 dinara. Obrazovanje u njoj nosi 110 dinara, a restorani i hoteli 222 dinara.
Koverte u ljigu
Podaci o visini januarske zarade u Srbiji pokazuju da su proizvođači odjevnih predmeta na početku ove godine primali svega 16.484 dinara, što je oko 1.300 manje od još važećeg „minimalca“. Kada se gleda prosjek po opštinama i gradovima, januarski podaci pokazuju da u Ljigu nema radnika koji je primanjima sustigao minimalnu zagarantovanu zaradu, jer je prosjek – 14.806. Tako je i u Merošini, gdje je prosjek 17.490 dinara. Novosti