BEOGRAD, Ljudi mogu da prežive bez putovanja, automobila i nove garderobe, ali bez hljeba ne mogu.
To je jedino što nam i dalje daje nadu da će ovaj naš porodični posao uspjeti. Ovako priča Neda M., koja je sa mužem Milošem otvorila pekarsku radnju u Novom Sadu. Ranije je, kaže, bilo mnogo lakše, ali sada mušterija ima sve manje, a država traži sve više novca.
Njihove brige dijeli i većina od 328.000 ljudi, koji se u Srbiji bave malim biznisom. To su preduzetnici i osnivači mikropreduzeća koja imaju do deset zaposlenih. Za prvih šest mjeseci ove godine osnovano je 13.919 preduzetničkih radnji, dok je 8.846 privatnika zatvorilo svoje male biznise. U odnosu na isti period 2013. godine, osnovano je 5.000 radnji manje, ali je i skoro upola manje „obrisanih“ iz registra. Restorani, kafići, radnje mješovite robe i frizerski saloni prednjače po broju osnovanih svake godine, ali se isto tako najčešće i zatvaraju.
Dragoljub Rajić, iz Mreže za poslovnu podršku, kaže da je mali osnivački kapital razlog zbog kog, oni koji skupe hrabrost da se upuste u preduzetničke vode, biraju baš ove djelatnosti.
– Obično se u te biznise ulazi sa 3.000 do 10.000 evra, dok je za neke druge poslove, poput pokretanja proizvodnje ili stvaranja mreže za masovno pružanje usluga, potrebno minimum 20.000 evra – objašnjava Rajić. – Banke ne podržavaju početnike, država je odustala od start-ap podrške i osnivači ovih firmi su prepušteni sami sebi. Oni najčešće ulaze u posao tako što za to iskoriste svoju dugogodišnju ušteđevinu, pozajme novac, ili prodaju neku nepokretnost.
Direktor Srednje škole u Grockoj Selimir Radosavljević kaže da i roditelji i djeca sve više shvataju prednost zanata koji im omogućavaju pokretanje malog biznisa.
– Kod nas dolaze đaci čiji roditelji već imaju svoje mesare i koji žele da nastave porodični posao, ali imamo i nekoliko primjera da su naši učenici započeli sopstveni biznis i otvorili radnje – kaže Radosavljević. – Mesarski zanat se smatra „prljavim“, ali to danas uopšte nije tačno. Mesari dobijaju meso iz klanica koje samo obrađuju, tako da se njihov posao ne razlikuje mnogo od trgovačkog. Naša profesorka praktične nastave uvijek ističe da ne zna nijednog mesara koji nema svoju kuću. Od ovog zanata može lijepo i pristojno da se živi.
Milena Vitić, predsjednica Udruženja trgovaca Srbije, kaže da nije lako biti sam svoj gazda, jer je u današnje vrijeme teško platiti sve obaveze i zaraditi svoju platu, ali napominje da vlasnici dućana ne odustaju. Naročito oni koji su u posao ušli prije više godina.
– Svi smo mi danas robovi svog posla i trudimo se da opstanemo, ali nadamo se da će doći bolje vrijeme – kaže Vitićeva. – Trudimo se da imamo što bolje uslove i idemo sa što manjim maržama, da bi se kupci odlučili za nas. Naš opstanak ugrožava to što se sve više hrane prodaje na pijačnim tezgama. Taj vid mešetarenja je napravio poremećaj na tržištu i nanosi ogromnu štetu malim radnjama.
Osim na nelojalnu konkurenciju, preduzetnici se žale i na visoka opterećenja države, mnogobrojne birokratske procedure, takse, naknade, više cijene komunalnih usluga za privredu u odnosu na građane, koji im značajno otežavaju održanje tek započetog posla.
– U Evropi su preduzetnici u početku oslobođeni plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i niza taksi – napominje Dragoljub Rajić.
Ekonomista dr Slavenko Grgurević smatra da je najvažniji razlog što nema proizvodnog biznisa, pogrešna fiskalna politika, koja se umjesto na oporezovanju kapitala zasniva na ogromnom i oporezovanju rada.
– U Srbiji se lako i brzo otvaraju razne radnje, ali je pitanje da li se u tim radnjama proizvode pare i pritom plaćaju obaveze – kaže ekonomista dr Grgurević. – Naša ekonomska politika je usmjerena na potrošnju, a ne na proizvodnju. Kada nema industrije, nema ni tržišta za mala i srednja preduzeća, odnosno nema narudžbi za njih.
Dušan Korunoski, generalni sekretar Unije poslodavaca Srbije, smatra da mala tražnja na tržištu ubija poslovne mogućnosti malih privrednika, ali ih i previsoki porezi za tako nizak nivo privrednih aktivnosti primorava da zatvaraju svoje radnje i prelaze u sivu zonu.
– Kada bi fiskalna i parafiskalna zahvatanja bila manja, više bi bilo i legalnih preduzetnika – tvrdi Korunoski. – U zemljama Evrope je odnos države prema preduzetništvu potpuno suprotan – oni koji se bave poslovanjem imaju manje troškove i poreze nego da isti objekat koriste za stanovanje ili uživanje.
Rade i odjavljeni
Posljednjih pet godina siva ekonomija je sve veća i zato je broj legalno osnovanih firmi sve manji – objašnjava Dragoljub Rajić. – Sve te radnje koje su „ugašene“ uglavnom postoje i danas, samo su njihovi vlasnici odjavili firmu, a i dalje prodaju neku robu ili pružaju usluge u sivoj zoni, zato što kada su legalno prijavljeni ne mogu da opstanu u sadašnjim uslovima. Ti ljudi nisu nestali, oni, kao i drugi, imaju svoje porodice i moraju od nečega da žive. Novosti
