Američka privreda platila visoku cijenu eksperimenata
NJUJORK, Objavljivanje memoara Alana Grinspena “Vrijeme nemira” podstaklo je razmišljanja da on zapravo i nije bio tako dobar bankar. Sten Kolender iz Nacionalnog žurnala u tim napadima prepoznaje uticaj Bijele kuće.
“Grinspen jedva da izražava bilo kakav kritički stav prema administraciji Džordža Buša i napadi na kredibilitet bivših zvaničnika iz redova republikanaca koji kritikuju Bušovu administraciju su standardni način za to. Ali, kako sakriti kritike Grinspenovog upravljanja Federalnim rezervama”, kaže Kolender.
“Optužnica” protiv Grinspena sadrži četiri tačke – najprije pogrešno je slavio rast nestandardnih hipotekarnih kredita sa promenjivom kamatom, koje su “naduvale” tržište nekretnina, zatim pogrešno je odobravao poreske olakšice koje je uveo Buš, treće trebalo je da spreči “naduvavanje” berze tokom devedesetih i najzad trebalo je isto da uradi i povodom “naduvavanja” tržišta nekretnina tokom ove decenije. U vezi sa prvim dvjema tačkama Grinspen priznaje da je kriv. On kaže da nije razumio kako je rast nestandardnih hipoteka namamio građane i investitore da prihvate opasne rizike. Takođe, ističe da se fokusirao na to kako su hipotekarni krediti s fiksnom kamatom relativno loši za one koji pozajmljuju u vrijeme niske inflacije, što je bila greška. Grinspen priznaje da je kriv i zbog greške napravljene početkom 2001. godine, kada je mislio da je Kongresu ponudio balansiran izveštaj o problemima budžeta. On je tvrdio da je važno postići suficit da bi se otplatili dugovi, ali da suficit ne treba da bude velik kako vlada ne bi ostala dužna američkoj industriji. Procjenjivao je, takođe, da su poreske olakšice bolje nego trošenje viška kako suficit ne bi bio prevelik, ali je dodao da je nesigurnost velika tako da bi sve poreske olakšice trebalo da budu poništene ukoliko prijete da nas vrate u vreme deficita. Robert Rubin i Kent Konrad upozorili su ga da štampa neće interpretirati njegov izveštaj kao balansiran i da će Kongres to shvatiti kao izgovor da se olabavi fiskalna disciplina. Bili su u pravu.
Grinspen takođe priznaje da nije razumio karakter Bušove administracije. Mislio je da su njegovi prijatelji iz Fordove administracije ponovo došli na vlast. Mislio je da bi on (i sekretar Trezora Pol O’Nil) mogli da pobede u tihoj “unutrašnjoj igri” za razumnu politiku bez pribjegavanja “spoljašnjoj igri” koja će njegovo ponovno postavljenje 2004. učiniti malo vjerovatnim. Nije bio u pravu. Ali koliko su ozbiljni ti zločini koje sada priznaje Grinspen? Po mom mišljenju, to su prekršaji. Nasuprot njima morate da postavite ono što bivši sekretar Trezora Leri Samers naziva Grinspenov učinak “zlatne rukavice” u izbjegavanju i minimiziranju recesije tokom upravljanja Federalnim rezervama. Jedan od ozbiljnih Grinspenovih “prestupa” je i to što nije više uradio na zaustavljanju “naduvavanja” berze tokom devedesetih. Očekivalo se, takođe, da će dati i veći doprinos zaustavljanju “pumpanja” tržišta nekretnina početkom ove decenije. U vezi s tim, Grinspen tvrdi da nije kriv. On naglašava da je jedini način da Federalne rezerve drže cijene akcija u razumnom opsegu u kasnim devedesetim bio da podignu kamatne stope toliko visoko da pogode privredu u glavu kao cigla. Kamatne stope, dovoljno visoke da obuzdaju spekulacije na berzi takođe bi zaustavile i izgradnju i druge forme investiranja, povećale nezaposlenost i gurnule ekonomiju u recesiju. Izazvati takvo zlo sada da bi se izbjegla moguća opasnost u budućnosti, kada je naše znanje ograničeno i naša procjena nesigurna, nerazumno je, vjeruje Grinspen. U ovom, on slijedi tradiciju opreznosti koja se proteže od Edmunda Burka do Džona Mejnarda Kinsa.
Grinspen iznosi sličnu odbranu i u vezi sa naduvavanjem tržišta nekretnina. Visoka zaposlenost u sektoru građevinarstva bila je dobra za američke radnike u prethodnih pet godina – period koji im nije donio mnogo toga dobrog. Povećanje kamatnih stopa radi smanjenja buma na tržištu nekretnina izgleda, čak i u retrospektivi, predstavlja loš predlog ako je cijena toga masovna nezaposlenost. Grinspen se uzdržava od zaštitničkog stava: ne želi da preuzme ulogu regulatora koji će reći ljudima da ne mogu da kupe kuću iako je onaj ko daje pozajmicu spreman to da finansira. Ali Grinspen bi bolje služio zemlji i svetu da je bio više zaštitnički nastrojen u usporavanju rasta nestandardnih hipotekarnih kredita sa promjenjivom kamatom. Njegova misija bi bila uspješnija da je bio manje lojalan Republikanac koji igra unutrašnju igru ubjeđivanja Bušovih političkih savjetnika da je dobra politika važna. Ali, takav Grinspen nikada ne bi osvojio drugi mandat. Sve u svemu, Grinspen je služio Sjedinjenim Američkim Državama dobro kroz upravljanje monetarnom politikom, posebno onim što nije uradio: pokušavanjem da spreči berzanske i spekulacije nekretninama zaustavljanjem privrede.
Dž. Bredford DELONG, profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju i pomoćnik sekretara Trezora SAD tokom Klintonove administracije.