Dukić optužuje Cvijanovićku za neisplativost autoputa Banjaluka-Prijedor

MILIĆI – Ugovor o koncesiji za izgradnju autoputa Banjaluka – Prijedor treba raskinuti jer je štetan, a za 686,2 miliona evra, koliko će on koštati Srpsku, može se izgraditi potrebniji i duži autoput Doboj – Bijeljina ili brza cesta Bijeljina – Trebinje, smatra predsjednik kompanije „Boksit“ iz Milića Rajko Dukić. On je predložio i da se tim novcem grade hidrocentrale, stanovi, podstiče zapošljavanje ili da svaka novorođena beba u idućih 30 godina dobije po 2.000 evra.

Dukić je danas uputio pismo pravobraniocu RS Milimiru Govedarici i direktoru „Autoputeva RS“ Dušanu Topiću u kojem traži poništenje Ugovora o koncesiji za izgradnju autoputa Banjaluka – Prijedor.

Dukić je u ime kompanije i zaposlenih predložio raskid Ugovora o koncesiji potpisanog između Vlade RS i kineske kompanije „China Shandong International Economic i Technical Cooperation Group“.

On je naveo da za raskid postoje opravdani razlozi proceduralne prirode i štetnosti navedenog Ugovora.

Dukić je naveo da prilikom zaključenja Ugovora nije ispoštovana procedura propisana Ustavom RS i zakonima o Vladi RS, o Pravobranilaštvu i o koncesijama.

„Prema Ustavu predviđeno je da Narodna skupština odlučuje o zaduženju RS, što nije urađeno. Kako ovdje nije u pitanju klasična koncesija, kada koncesionar plaća koncesionu naknadu, već obaveza, dug ili zaduženje, u pitanju su ogromna sredstva od 686.250.000 evra, na 30 godina, neophodno je bilo da se o tom aranžmanu, odnosno zaduženju, izjasni i Narodna skupština“, istakao je Dukić.

Dodao je da Zakon o Vladi propisuje da Vlada zastupa RS, stara se o zaštiti javnog interesa, te optužio Vladu Željke Cvijanović da očigledno nije štitila interese RS i njenih građana.

„Pitanje je da li je Vlada u tehničkom mandatu mogla, odnosno trebala, nekoliko dana prije primopredaje dužnosti, da potpisuje međudržavni ugovor po kome preuzima obavezu da, dugoročno, stranom koncesionaru, plaća veliku nadoknadu“, upitao je Dukić.

Dodao je da ni Komisija za koncesije nije sprovela proceduru u skladu sa Zakonom, te da nema sumnje da se radi o veoma štetnom Ugovoru.

„Gradnja autoputa, pod uslovima iz Ugovora, ni približno nije prioritet u Republici Srpskoj, u odnosu na mnoge druge prioritete, od interesa za građane RS“, naveo je Dukić.

Što se tiče štetnosti navedenog Ugovora, on je istakao da je koncesija dodijeljena na period od 33 godine, a da je cijena izgradnje autoputa dužine 42 kilometra 297 miliona evra.

„Obaveza Vlade RS je da godišnje uplaćuje kineskom koncesionaru 32,5 miliona evra, umanjeno za prihod od putarine. Nakon okončanja pregovaračkog postupka, Topić je objasnio da u početku prvih pet – šest godina broj vozila neće biti dovoljan da izmiri obaveze prema Kinezima, ali će kasnije biti više nego dovoljan. Tvrdnja gospodina Topića je apsurdna, odnosno netačna, ničim potkrepljena“, naglašava Dukić.

To potkrepljuje planom „Autoputeva“ za period 2018-2020. godina u kojem stoji da je planiran godišnji prihodi od putarine za 2019. godinu, za oko 106 km autoputeva Banjaluka – Gradiška i Banjaluka – Doboj, 13.200.000 KM ili 6.740.000 evra. Dodaje da stoji i podatak da je za 2020. godinu planirano povećanje prihoda od putarine za šest odsto.

„Ako se imaju u vidu navedeni podaci, maksimalno očekivani prihod od putarine, na autoputu Banjaluka – Prijedor, gdje ni intenzitet saobraćaja nije kao na postojećim autoputevima, ne može iznositi više od tri miliona evra. Polazeći od ovog realnog podatka, prihod od putarine u tridesetoj godini dostigao bi tek 16.255.000 evra, ili prosjek za 30 godina 9.630.000 evra, što znači da bi se, za 30 godina, od putarine, naplatilo oko 288.750.000 evra“, izračunao je Dukić.

Dodao je da bi u tom slučaju Vlada trebala da doplati Kinezima 686.250.000 evra ili prosječno godišnje 22.850.000 evra ili oko 44.800.000 KM.

„Ovaj račun je diskutabilan ne samo sa aspekta prihoda od putarine, jer da bi se ostvarilo permanentno godišnje povećanje prihoda od šest odsto, u narednih 30 godina, treba da se ostvare druge pretpostavke kao što su: povećanje boja stanovnika, povećanje broja vozila, odnosno kupovna moć, porast privredne aktivnosti…“, naveo je Dukić.

Izrazio je očekivanje da ga Topić i Trninić isprave u navedenom računu, ako je napravio greške.

Dukić je predložio i šta se za pare koje se namjeravaju dati Kinezima može izgraditi ili kako se mogu potrošiti.

„Za iznos od 686.250.000 evra može se izgraditi brza cesta Bijeljina – Trebinje, oko 2.000.000 evra po kilometru. Ova brza cesta povezala bi 31 opštinu na istoku RS, što iznosi 49 odsto teritorije, na kojoj živi 38 odsto stanovništva, gdje se nalaze i najznačajnija prirodna bogatstva, rude, vode, šume i drugo. Nesporno je da bi ova investicija imala više opravdanja, sa aspekta privrednog razvoja, opstanka stanovništva, produktivnijeg korištenja prirodnih resursa, nego što je autoput Banjaluka – Prijedor. Osnovni prirodni resurs Prijedora, ruda gvožđe, transportuje se željeznicom“, naveo je Dukić.

Dodao je da se novac može dati i za podsticaj zapošljavanju, izgradnju stanova, hidrocentrala…

„Kada bi se 686.250.000 evra uložilo u povećanje nataliteta, u narednih 30 godina, računato sa stopom priraštaja pet odsto, moglo bi se svakoj novorođenoj bebi dati po 2.000 evra“, istakao je Dukić i dodao da bi se isti novac mogao plasirati u lokalne zajednice i da svaka u idućih 30 godina dobije po 10.900.000 evra.

Dao je ideju i za izgradnju autoputa Doboj – Bijeljina dužine oko 130 km, čime bi se povezala RS od zapada do istoka, sa Srbijom, što je, kako je naveo, od izuzetnog privrednog, političkog, kulturnog, bezbjednosnog i svakog drugog interesa.

„Navedeni auto-put bio bi znatno frekventniji, svrsishodniji, a nema sumnje da bi se za isti, pod mnogo povoljnijim uslovima, mogao obezbjediti koncesionar ili kredit“, napisao je Dukić.

Istakao je da ima mnogo primjera gdje je društveno korisnije, uložiti 686.250.000 evra, te da se s neuporedivo manje novca može postojeći put prevesti u brzu cestu, što bi zadovoljavalo potrebe.

Na kraju je istakao da se u slučaju autoputa Banjaluka – Prijedor ne može govoriti o Ugovoru o koncesiji, jer je koncesija pravo korištenja javnog dobra, koja ne podrazumjeva obavezu davaoca koncesije da učestvuje u izmirenju nedostajućih sredstava iz Budžeta Republike.

CAPITAL: S. Šurlan