BANJA LUKA – Na samitu NATO-a u Velsu 2014. godine donesena je obavezujuća odluka za sve članice ovog vojnog saveza da do 2024. godine za potrebe odbranu moraju izdvajati najmanje dva odsto svog bruto domaćeg proizvoda (BDP), što protivnici koriste kao jedan od osnovnih argumenata da se članstvo ne isplati iz finansijskog ugla.
Pošto BiH trenutno za troškove odbrane izdvaja nešto više od jedan odsto BDP-a ili oko 300 miliona maraka, to praktično znači da bi se za potrebe Ministarstva odbrane i Oružanih snaga BiH trebalo obezbijediti još 300 miliona KM. Kritičari NATO integracija i ulaska BiH u ovaj vojni savez poručuju da bi to značilo 300 miliona KM manje za infrastrukturne projekte, socijalna davanja i druge vidove direktne pomoći stanovništvu. Naši sagovornici objašnjavaju da je BiH od 2004. godine i formiranja Ministarstva odbrane i Oružanih snaga BiH pod patronatom NATO-a i da već 18 godina usklađuje svoje standarde i vojnu opremu sa NATO standardima, ali ističu da to nipošto ne znači da se u slučaju ulaska u ovaj vojni savez neće povećati vojni troškovi.
Dekan Fakulteta za političke nauke Nezavisnog univerziteta Banjaluka Ostoja Barašin kaže da priče o ekonomskim benefitima koje sa sobom donosi ulazak u NATO predstavljaju lažni marketing lobista ove vojno-političke organizacije.
„Tvrdnje zagovornika NATO integracija o sigurnijem poslovnom okruženju, prilivu stranih investicija, rastu BDP-a, jačanju namjenske industrije i drugim ekonomskim pogodnostima, među kojima je i ubrzano članstvo u Evropskoj uniji daleko su od prave slike šta stvarno znači ulazak u NATO“, kaže Barašin za CAPITAL.
Direktni troškovi
Direktni troškovi predstavljaju direktne doprinose država članica zajedničkim budžetima kojima direktno upravlja NATO. Način na osnovu kojeg se utvrđuje koliko je svaka zemlja dužna izdvojiti zasnovan je na formuli koja je podložna promjenama usljed evolucije NATO-a, a u osnovi se zasniva na paritetu kupovne moći, odnosno na sposobnosti plaćanja svake države članice. Prosječan iznos ovih izdvajanja je 0,027 odsto BDP-a, ali taj procenat varira od 0,05 odsto koliko izdvaja Bugarska do svega 0,005 koliko izdvaja Luksemburg.
On smatra da je NATO generator globalne nesigurnosti koji od svojih članica traži da se odreknu svojih vrijednosti zarad nekih maglovitih i sumnjivih zajedničkih ciljeva.
„Lijepo zvuči kada se kaže da ulazak u NATO obezbjeđuje pristup tržištu i učešće u javnim nabavkama za vojske zemalja u kojima živi 900 miliona stanovnika od nekoliko milijardi evra, ali tu važi princip jači-tlači. Dakle, te poslove dobijaju najveće članice, a eventualne mrvice koje pripadnu malim državama nikako se ne mogu nazvati ekonomskim benefitima“, kaže Barašin.
On dodaje da bi po NATO standardima odbrambeni budžet BiH sa sadašnjih 300 miliona KM morao da se udvostruči, ističući da za tim ne vidi ni potrebu, ni svrhu.
Popović: Rashodi pojedu prihode
Njegovo mišljenje dijeli i penzionisani pukovnik i vojno-politički analitičar Gostimir Popović koji kaže za CAPITAL da NATO nije nikakva vojna, a pogotovo ne humanitarna organizacija kakvom želi da se prikaže.
„Ne znam o kakvim ekonomskim benefitima se govori kada je šest od sedam zemalja koje su 2004. godine postale članice NATO-a višestruko povećalo svoje odbrambene rashode i budžete. Isto tako, kada se govori da zemlje članice učestvuju u javnim nabavkama roba i usluga za potrebe NATO-a, ti natofili zaboravljaju ili ne žele da kažu da je jedna Njemačka nezadovoljna procentom učešća u tim javnim nabakama. Šta onda da očekuju ili čemu treba da se nadaju male zemlje“, pita se Popović.
Prema njegovim riječima, nisu tačne tvrdnje o rastu kreditnog rejtinga zemalja nakon što pristupe NATO-u i rapidnom prilivu stranih investicija u te zemlje.
„Nekim zemljama je skočio kreditni rejting, ali u nekim, poput Slovenije i Estonije nije, što znači da pristupanje NATO-u nije garancija sama po sebi da će to toga doći. Kada je riječ o stranim investicijama, one u prvom redu zavise od legislative, poreskih olakšica i jeftine radne snage, zatim E-uprave, načina uspostave poslovnih registara i transparentnosti, a ne od ulaska u NATO kako tvrde ljubitelji tog vojnog saveza“, zaključuje Popović.
On na kraju dodaje da se članstvo u NATO-u i bukvalno plaća, dodajući da visina članarine, odnosno kontribucija za članstvo u NATO asocijacijama zavisi od zemlje do zemlje.
„BiH bi to plaćala oko milion maraka godišnje. To nije preveliki iznos, ali natofili zaboravljaju da kažu da bi BiH ulaskom u NATO stigle i finansijske obaveze koje nema u sadašnjem statusu. Učešće pripadnika OSBiH u mirovnim misijama sada plaća NATO, a ulaskom u NATO bi to palo na teret BiH. Znači, ekonomski benefiti od ulaska u NATO nisu ni blizu onoga što žele da prikažu zagovornici tih integracija“, zaključuje Popović.
CAPITAL: Darko Momić
Ovo je dio serijala tekstova u kojima ćemo pokušati podstaći argumentovanu javnu raspravu o NATO integracijama iz ugla ekonomije, ostavljajući političarima da donesu konačnu odluku da li žele da se ova zemlja kreće u tom smjeru ili ne.