„Jelšingrad“: Tona čelika po glavi radnika (VIII)

   – Li­vni­ca če­li­ka “Jel­šin­grad” pri­va­ti­zo­va­na 1. ju­na 2005. go­di­ne – ku­pio ju je slo­ve­na­čki “Li­var” iz Ivan­čne Go­ri­ce

   – U Ba­nja­lu­ci ne pos­to­je ško­le ili fa­kul­te­ti ko­ji ško­lu­ju ka­dar ko­ji je na­ma po­tre­ban

BA­NJA­LU­KA – Naj­ve­ći obim proi­zvo­dnje od 12.600 to­na če­li­čnih odli­va­ka ba­nja­lu­čka Li­vni­ca če­li­ka “Jel­šin­grad” ima­la je 1984. go­di­ne. Da­nas, 31 go­di­nu ka­sni­je, Li­vni­ca če­li­ka “Jel­šin­grad” mje­se­čno izli­je ot­pri­li­ke 120 to­na če­li­ka, odno­sno 1.440 to­na go­diš­nje. Dru­gim ri­je­či­ma, da­naš­nji obim proi­zvo­dnje Li­vni­ce če­li­ka pred­stav­lja 11 od­sto proi­zvo­dnje iz 1984. go­di­ne.

Li­vni­ca če­li­ka “Jel­šin­grad” osno­va­na je 1936. go­di­ne. Go­di­nu da­na ka­sni­je iz­gra­đe­ni su svi proi­zvo­dni i pra­te­ći obje­kti i in­sta­li­ra­na je kom­ple­tna opre­ma za proi­zvo­dnju odli­va­ka i ra­znih ma­ši­na. Od ta­da se “Jel­šin­grad” ra­zvi­jao u dvi­je dje­la­tnos­ti: li­var­stvo i ma­ši­no­gra­dnja.

U Dru­gom svjet­skom ra­tu ra­zo­re­ni su i uni­šte­ni svi obje­kti i pos­tro­je­nja “Jel­šin­gra­da”, ali je ubrzo, go­di­nu da­na na­kon za­vršet­ka ra­ta, obnov­ljen i ta­da je pre­šao u drža­vno vla­sniš­tvo. Do 1964. go­di­ne li­vni­ca je bi­la uni­ver­zal­na za že­lje­zo, če­lik i obo­je­ne me­ta­le i ta­da je odlu­če­no da se po­sve­ti sa­mo li­ve­nju če­li­čnih odli­va­ka.

Re­kon­stru­kci­ja i mo­der­ni­za­ci­ja Li­vni­ce če­li­ka za go­diš­nji ka­pa­ci­tet od 16.000 to­na če­li­čnih odli­va­ka za­vrše­na je 1982. go­di­ne, da bi dvi­je go­di­ne ka­sni­je bio dos­ti­gnut naj­ve­ći obim proi­zvo­dnje od 12.600 to­na če­li­čnih odli­va­ka. Od te go­di­ne obim proi­zvo­dnje pa­da da bi u pe­ri­odu od 1991. do 1995. go­di­ne proi­zvo­dnja pa­la na 500 to­na go­diš­nje. Na­kon to­ga proi­zvo­dnja se pos­te­pe­no po­ve­ća­va i u 2005. go­di­ni dos­ti­gnut je ni­vo proi­zvo­dnje od 2.326 to­na, da bi u 2007. go­di­ni proi­zve­li 4.225 to­na če­li­čnih odli­va­ka.

Li­vni­ca če­li­ka “Jel­šin­grad” pri­va­ti­zo­va­na je 1. ju­na 2005. go­di­ne – ku­pio ju je slo­ve­na­čki “Li­var” iz Ivan­čne Go­ri­ce, ko­ji je naj­ve­ći po­je­di­na­čni vla­snik sa 43,03 od­sto ka­pi­ta­la.

Pri­je pri­va­ti­za­ci­je u Li­vni­ci je bi­lo za­po­sle­no bli­zu 380 ra­dni­ka (pri­je ra­ta 1.500), a da­nas ih je 225. Ru­ko­vo­di­lac proi­zvo­dno-te­hni­čkog se­kto­ra Lju­bin­ka Bo­gda­nić ka­že da Li­vni­ca ne­ma du­ga pre­ma za­po­sle­ni­ma i da se pla­te, to­pli obrok i pre­voz re­do­vno is­pla­ću­ju.

“Od no­vem­bra pro­šle go­di­ne do­šlo je do pa­da ci­je­na naf­te, što se ne­ga­ti­vno odra­zi­lo i na na­šu proi­zvo­dnju. Za prvih de­vet mje­se­ci 2014. go­di­ne pre­du­ze­će je po­slo­va­lo sa do­bit­kom. Ali, ne­pla­ni­ra­no smo se od okto­bra pro­šle go­di­ne su­oči­li s naj­ve­ćim pro­ble­mom, a to je ne­dos­ta­tak po­sla. U no­vem­bru je pre­du­ze­će ra­di­lo sa­mo sa 50 od­sto proi­zvo­dnih ka­pa­ci­te­ta, a ta­ko i da­nas ra­di“, re­kla je Lju­bin­ka Bo­gda­nić.

Ku­pac za ko­ga su, do­da­je, naj­vi­še ra­di­li, vi­še od 50 od­sto proi­zvo­dnje i pro­da­je u ovoj go­di­ni, ni­je ni­šta na­ru­čio. Čak je, ka­že Bo­gda­ni­će­va, ne­ke na­ru­džbe za no­vem­bar i de­cem­bar 2014. go­di­ne ot­ka­zao.

“Pad ci­je­na naf­te se ne­ga­ti­vno odra­zio na po­traž­nju za na­šim proi­zvo­di­ma, bu­du­ći da proi­zvo­di­mo i di­je­lo­ve za naf­tne pla­tfor­me. I to je osno­vni ra­zlog zbog če­ga se pre­du­ze­će na­la­zi u ovoj si­tu­aci­ji, odno­sno zbog če­ga os­tva­ru­je pri­hod ko­ji ni­je do­vo­ljan da po­kri­je sve oba­ve­ze i te­ku­će i re­pro­gra­mi­ra­ne oba­ve­ze“, is­ti­če Bo­gda­ni­će­va.

Svi kup­ci, do­da­je ona, na­ru­ču­ju ro­bu sa­mo za te­ku­će po­tre­be, ali ne i za skla­di­šte, pa ta­ko Upra­va Li­vni­ce ne zna da li će već slje­de­ćeg mje­se­ca ima­ti po­sao i u ko­jem obi­mu.

“Ve­li­ki pro­blem nam pred­stav­lja i sta­ro pos­tro­je­nje. To je me­ha­ni­zam ko­ji de­ce­ni­ja­ma ni­je mi­je­njan. Ta­ko­đe, u Ba­nja­lu­ci ne pos­to­je ško­le ili fa­kul­te­ti ko­ji ško­lu­ju ka­dar ko­ji je na­ma po­tre­ban. Kod nas ra­de pe­ka­ri i me­sa­ri, ko­je vre­me­nom pre­kva­li­fi­ku­je­mo u li­va­re. No­vi kup­ci te­ško do­la­ze na ovaj pros­tor, jer su­mnja­nju u ov­daš­nji am­bi­jent. Ugla­vnom se osla­nja­mo na sta­re kup­ce“, do­da­la je Lju­bin­ka Bo­gda­nić.

Li­vni­ca je u 2014. go­di­ni po­slo­va­la sa do­bi­ti od 4.414.971 ma­ra­ku, što je zna­ča­jan rast u odno­su na pret­ho­dnu, 2013. go­di­nu, ka­da je do­bit bi­la sa­mo 159.137 KM. Gu­bi­tak iz ra­ni­jih go­di­na izno­si 13.194.360 KM i te­ku­će do­bi­ti ko­ris­te se za po­kri­će di­je­lo­va to­ga gu­bit­ka. Li­vni­ca ima du­go­ro­čni kre­dit od 4.105.264 KM, dok re­pro­gram oba­ve­za pre­ma Po­res­koj upra­vi ko­ji je odo­bri­la Vla­da RS u 2014. go­di­ni izno­si 85.674 KM. Du­go­va­nja pre­ma ba­nja­lu­čkoj “Elek­tro­dis­tri­bu­ci­ji” izno­se 239.736 KM.

“Li­vni­ca bi s ovim ka­pa­ci­te­ti­ma mo­gla da proi­zvo­di oko 250 to­na če­li­čnih odli­va­ka mje­se­čno, uko­li­ko bi kri­za ko­ja je tre­nu­tno po­go­di­la trži­šte če­li­čnih odli­va­ka po­če­la da pa­da i uko­li­ko bi se po­bolj­ša­la si­tu­aci­ja s po­slom. Po­slo­vi Li­vni­ce su kon­stan­tni, ali sa zna­tno sma­nje­nim ka­pa­ci­te­ti­ma“, ka­že Lju­bin­ka Bo­gda­nić.

Slav­ko Pi­je­tlo­vić u Li­vni­ci ra­di 30 go­di­na. Ka­že da su po­če­ci Li­vni­ce bi­li izu­ze­tni, a da je po­tom nas­tu­pio pe­ri­od po­slo­vne ka­tas­tro­fe. Da­nas je, ka­že, do­bro, ali po­sla je sve ma­nje.

“Ne­ka­da je u Li­vni­ci ra­di­lo 1.500 ra­dni­ka, a da­nas ih je 250. Rus­ko trži­šte je bi­lo gla­vno. Li­je­va­li smo 1.250 to­na če­li­ka mje­se­čno. Ima­li smo pet pu­ta vi­še ra­dni­ka ne­go da­nas. Li­je­va­li smo 700 ki­lo­gra­da po ra­dni­ku, a da­nas li­je­mo to­nu po ra­dni­ku, što je bli­zu evrop­skog stan­dar­da. Ali, ta­da je bi­lo po­sla. Da­nas je po­sao ne­iz­vjes­tan“, ka­že Pi­je­tlo­vić.

Kri­za na trži­štu je uslo­vi­la i do­da­tno upo­zo­re­nje, po­sla mo­žda ne­će bi­ti. Ipak, ka­že Pi­je­tlo­vić, ra­dni­ci za sa­da re­do­vno do­bi­ja­ju pla­te, a i svi ra­dni­ci ko­ji su po­sli­je pri­va­ti­za­ci­je os­ta­li bez po­sla su po­šte­no pla­će­ni.

“Ka­dro­vi su na­ša sta­ra bo­ljka. Vje­ru­jem da je pro­sje­čna pla­ta ra­dni­ka 550 ma­ra­ka. Je­di­no što nas za­bri­nja­va je trži­šte, ko­je je sve nes­ta­bil­ni­je“, sma­tra Slav­ko Pi­je­tlo­vić.

Is­to­ri­ja

“Jel­šin­grad” je svoj prvi izvoz os­tva­rio 1947. go­di­ne. Če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je “Jel­šin­grad” je iz­gra­dio tvor­ni­cu ki­se­oni­ka i me­ha­ni­čku ra­di­oni­cu – bu­du­ću Tvor­ni­cu ala­tnih stro­je­va TAS. “Jel­šin­grad” je 1973. go­di­ne bio ra­dna or­ga­ni­za­ci­ja sa šest osno­vnih or­ga­ni­za­ci­ja: Li­vni­ca če­li­ka Ba­nja­lu­ka, Li­vni­ca če­li­ka Ba­čka To­po­la, Tvor­ni­ca ala­tnih stro­je­va Ba­nja­lu­ka, Tvor­ni­ca stro­je­va Bo­san­ska Gra­di­ška, Tvor­ni­ca la­kih ala­tnih stro­je­va i di­za­li­ca Prnja­vor i Tvor­ni­ca stro­je­va i ure­đa­ja Ko­tor Va­roš.

Ze­mlji­šte u Hrvat­skoj

Odma­ra­li­šte i ze­mlji­šte FAM “Jel­šin­grad” u Bio­gra­du na Mo­ru u Hrvat­skoj, či­ja je vri­je­dnost pro­ci­je­nje­na na 542.000 KM, pri­je dvi­je go­di­ne bi­li su pre­dmet spo­ra izme­đu “Jel­šin­gra­da” i Li­vni­ce če­li­ka. Lju­bin­ka Bo­gda­nić ka­že da je to za­vrše­na pri­ča: “Taj spor ne pos­to­ji. To ze­mlji­šte je u vla­sniš­tvu drža­ve“.

Na­kov­nji za to­plje­nje

Je­dna od ane­gdo­ta iz “zla­tnog do­ba” ba­nja­lu­čke pri­vre­de i Li­vni­ce mo­žda naj­bo­lje opi­su­je ka­ko se osva­ja­lo trži­šte u inos­tran­stvu i sti­cao uti­sak da nas ci­je­ne u svi­je­tu. Li­vni­ca je se­dam­de­se­tih go­di­na do­bi­la in­stru­kci­ju iz Beo­gra­da da ispo­ru­či hi­lja­de to­na na­ko­va­nja ra­zli­či­tih di­men­zi­ja za rus­ko trži­šte, uz na­po­me­nu da svi mo­ra­ju bi­ti vrhun­skog kva­li­te­ta i još bo­lje za­vršne obra­de. Vi­še ne­go ozbi­ljno shva­će­no upo­zo­re­nje, na po­slu su pre­ko­vre­me­no ra­di­li sa­mo naj­bo­lji liv­ci, a pro­vje­re­ni maj­sto­ri su u de­se­ti dio mi­li­me­tra vrši­li za­vršnu obra­du, čes­to i ru­čno šmir­gl pa­pi­rom. Mje­se­ci­ma su ka­mi­oni na­to­va­re­ni na­kov­nji­ma odla­zi­li za Mos­kvu. Po­sli­je odre­đe­nog vre­me­na sa­ra­dnje, je­dan od in­že­nje­ra Li­vni­ce je sa de­le­ga­ci­jom otpu­to­vao u po­sje­tu rus­koj fir­mi ko­joj su ispo­ru­či­va­li ro­bu. Bio je po­no­san, oče­ku­ju­ći sve po­hva­le, ko­je je i do­bio, ali ono što je vi­dio, is­pri­čao je tek po­sli­je ra­spa­da biv­še Ju­go­sla­vi­je. Nji­ho­ve, mi­li­me­tar­ski obra­đe­ne na­kov­nje u Ru­si­ji su odmah po do­spi­je­ću pre­ta­pa­li u li­vni­ci i is­to­plje­no že­lje­zo ko­ris­ti­li za odliv­ke svo­jih proi­zvo­da.

SUTRA:

Namjenska industrija: “Federaciji municija, Srpskoj okviri”

 Poslovni portal CAPITAL i Nezavisne novine