Američki predsednički izbori u novembru kritično su važni iz mnogo razloga. Na kocki nije samo opstanak američke demokratije, već i pouzdano upravljanje ekonomijom, sa dalekosežnim implikacijama po ostatak sveta.
Američki birači suočavaju se s izborom ne samo između različitih politika, već i između različitih programskih ciljeva. Mada potpredsednica Kamala Haris, kandidatkinja Demokratske partije, detalje svoje ekonomske agende tek treba da obelodani, verovatno će se držati osnovnih postavki programa predsednika Džoa Bajdena. Taj program uključuje snažne mere za očuvanje konkurentnosti, zaštitu životne sredine (uključujući redukovanje emisija stakleničkih gasova), smanjenje troškova života, održavanje stope rasta, jačanje ekonomske suverenosti i otpornosti, te smanjenje nejednakosti.
Impulsivnost i promišljenost
Nasuprot tome, njen oponent, bivši predsednik Donald Tramp, ni najmanje nije zainteresovan za kreiranje pravednije, robusnije i održivije privrede. Umesto toga, republikanski izborni tiket nudi carte blanche za kompanije koje se bave eksploatacijom uglja i nafte, i ulagivanje milijarderima poput Ilona Maska i Pitera Tila. To je recept da se američka ekonomija učini slabijom, manje konkurentnom i manje ravnopravnom.
Povrh toga, koliko god pouzdano upravljanje ekonomijom zahtevalo postavljanje ciljeva i formulisanje politika za njihovo ostvarenje, ništa manje značajna nije ni sposobnost odgovora na šokove, te korišćenja neočekivanih prilika koje se ukazuju. Već imamo osećaj za to kako bi se dvoje kandidata u tom pogledu ponašalo.
Tramp je strahovito podbacio u odgovoru njegove administracije na pandemiju, što je za posledicu imalo smrt preko milion ljudi. U situaciji kad je Sjedinjenim Državama očajnički bilo potrebno liderstvo, on je ljudima predlagao da ubrizgaju varikinu.
Adekvatno reagovanje na događaje koje je bilo nemoguće predvideti zahteva donošenje teških odluka utemeljenih na naučnim saznanjima. SAD u Harisovoj imaju nekog ko bi bio promišljen i pragmatičan u quid pro quo situacijama i onda kad treba formulisati uravnotežena rešenja. Tramp je, na drugoj strani, oličenje impulsivnog narcisa koji prosperira na haosu i odbacuje naučnu ekspertizu.
Setimo se njegovog odgovora na izazov koji na ekonomskom planu po Ameriku predstavlja Kina: predlog za uvođenje carina od najmanje 60 odsto na svu kinesku robu. Svaki ozbiljan ekonomista mogao je da mu kaže da bi to dovelo do povećanja cena ne samo robe direktno uvezene iz Kine, nego i bezbrojne druge robe koja sadrži kineske inpute. To bi onda značilo da bi Amerikanci s nižim i srednjim prihodima podneli najveći teret tih troškova. Kako bi inflacija rasla a Federalne rezerve bile primorane da podižu kamatnu stopu, ekonomiju bi pogodio trostruki šok usporenog rasta, rastuće inflacije i povećane nezaposlenosti.
Da sve bude gore, Tramp ima ekstreman stav po pitanju nezavisnosti Federalnih rezervi, kojima preti da će im tu nezavisnost oduzeti – što ne iznenađuje, imajući na umu njegov kontinuirani rad na potkopavanju nezavisnosti sudstva i državne administracije. Još jedan Trampov mandat bi stoga predstavljao permanentan izvor ekonomske neizvesnosti, smanjenih nivoa investicija i rasta, te gotovo sigurno naraslih inflatornih očekivanja.
Tramp ima ekstreman stav po pitanju nezavisnosti Federalnih rezervi, kojima preti da će im tu nezavisnost oduzeti – što ne iznenađuje, imajući na umu njegov kontinuirani rad na potkopavanju nezavisnosti sudstva i državne administracije
Poreska politika
Poreska politika koju predlaže Tramp na podjednako je krhkim temeljima. Odluka o snižavanju poreza za korporacije i milijardere usvojena 2017. nije delovala stimulativno na investicije, umesto toga samo podstičući kompanije da od drugih otkupljuju vlastite akcije. Iako se republikancima još nikad nije desilo da naiđu na smanjenje poreza za bogataše koje im se ne bi dopalo, barem neki među njima shvatili su da će takva mera povećati budžetski deficit, te su toj meri pridodali klauzulu o dokidanju (engl. sunset clause – odredba s navedenim datumom prestanka važenja, prim.), koja stupa na snagu tokom 2025. Ali Tramp, ignorišući dokaze da srezivanje poreza po trickle-down sistemu (ono koje kreće od najbogatijih, a na osnovu neutemeljene pretpostavke da će se navodni pozitivni efekti takvih mera onda povoljno odraziti i na ostale, sve do onih koji se na ekonomskoj lestvici nalaze najniže, prim.) ne funkcioniše i ne otplaćuje samo sebe, važenje te mere iz 2017. želi da produži i produbi, i to na načine koji bi nacionalni dug uvećali za bilione dolara.
Populistički demagozi poput Trampa za deficite ne mare, ali bi investitori u SAD i inostranstvu zbog ovoga trebalo da budu zabrinuti. Dramatično uvećanje deficita potrošnjom koja ne utiče na poboljšanje produktivnosti dodatno bi uvećalo inflatorna očekivanja, potkopalo ekonomske performanse i uvećalo nejednakost.
Isto tako, povlačenje ključnog akta Bajdenove administracije, Zakona o smanjenju inflacije, ne bi bilo loše samo za životnu sredinu i američku konkurentnost u sektorima od kritične važnosti za budućnost Amerike; tim potezom bile bi ukinute i mere koje su omogućile niže cene lekova i tako doprinosile smanjenju životnih troškova.
„Rezanje“ nauke
Tramp i biznisu naklonjene sudije koje je imenovao žele da anuliraju i mere koje je Bajdenova administracija usvojila na planu konkurentnosti; time bi se takođe povećala nejednakost i oslabile ekonomske performanse, jer bi takav potez vodio okoštavanju postojećeg odnosa snaga na tržištu, i destimulativno uticao na inovacije. A ukinuo bi i inicijative čiji je cilj povećanje pristupa visokom obrazovanju kroz bolje osmišljen sistem studentskih kredita, što bi u krajnjoj liniji vodilo smanjenim ulaganjima u sektor koji je Americi najpotrebniji kako bi se nosila s izazovima inovativne ekonomije 21. veka.
I tako stižemo do onih delova Trampove agende koji su sa stanovišta dugoročnih ekonomskih perspektiva Amerike najproblematičniji. Prvo, još jedna Trampova administracija srezala bi izdvajanja za temeljna naučna istraživanja i razvoj tehnologije, glavnih izvora američke ekonomske nadmoći i rasta životnog standarda njenih građana u proteklih 200 godina. (Podrazumeva se da ekonomska moć Amerike ne počiva na kazinima, terenima za golf i kičastim hotelima.)
Tramp je gotovo svake godine svog mandata predlagao velika smanjenja izdvajanja za nauku i tehnologiju, ali su republikanski kongresmeni koji ne pripadaju ekstremnoj struji svaki put blokirali takve pokušaje kresanja budžeta. Ovog puta bi, međutim, bilo drugačije, jer se Republikanska partija pretvorila u kult ličnosti okupljen oko Trampa. Još gore od toga, stranka je pokrenula džihad protiv američkih univerziteta, vodećih institucija koje proširuju granice znanja, privlače najdarovitije ljude sa svih strana sveta i ključno doprinose očuvanju kompetitivne prednosti koju Amerika uživa.
Debeo dosije slučajeva u kojima je Tramp odbijao da isplati dobavljače i ugovarače mnogo govori o njegovom karakteru: on je siledžija koji će na svaki mogući način gledati da prevari koga god može.
A gore i od toga je to što Tramp ostaje posvećen potkopavanju vladavine prava, kako na unutrašnjem tako i na spoljnopolitičkom planu. Debeo dosije slučajeva u kojima je odbijao da isplati dobavljače i ugovarače mnogo govori o njegovom karakteru: Tramp je siledžija koji će na svaki mogući način gledati da prevari koga god može. To postaje još veći problem onda kada otvoreno podržava nasilnički nastrojene pobunjenike (kao prilikom pokušaja prevrata 6. januara 2021, prim.). Vladavina prava nije samo nešto za šta se, samo po sebi, podrazumeva da je moramo čuvati; ona je i od kritične važnosti za funkcionalnu ekonomiju i istu takvu demokratiju.
Nemoguće je znati s kakvim šokovima bi američka ekonomija mogla da se suoči u narednom četvorogodišnjem periodu. Ali ovo je makar jasno: ona će 2028. biti mnogo jača, mnogo ravnopravnija i mnogo otpornija ukoliko za novog predsednika bude izabrana Kamala Haris.
(Autor je Džozef Štiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju)
