ČAČAK – Često se može čuti za nekog ko i nije naročito sposoban, da ne bi mogao da sačuva ni dvije nacrtane ovce.
Međutim, Ljubinko Radević (63) iz zlatiborskog sela Jablanica od maja mjeseca sam čuva čak 380 živahnih ovčica na planinskim proplancima. Može se reći da je ovo jedno od najvećih stada u Srbiji, a nastalo je tako što su domaćini iz nekoliko sela svoje životinje povjerili na čuvanje samo jednom čobaninu.
“Vlasnici iz naših krajeva, ali i iz Kruševca, Požege, Jasenova, njih ukupno 28 doterali su ovce na čuvanje. Ta praksa je nekada davno bila uobičajena da se ovce teraju u planinsku ispašu, ali danas je to retkost“, kaže ovaj čobanin za RINU.
Posao nije ni najmanje lak, ali ono što je uticalo da se Ljubinko ipak prihvati čuvanja ovaca po zlatiborskim šumama, jeste novac. On mjesečno može da zaradi platu mnogo veću od one koja je označena kao prosječna u Srbiji.
“Čuvanje jedne ovce košta 400 dinara dnevno, ili 2.000 mesečno. To nije mnogo pojedinačno za vlasnika, ako stado ima u proseku oko 10 ovaca, ali kad se sve to sabere i pomnoži, moja mesečna zarada ispada oko 140.000 dinara. Ovce se čuvaju od maja do oktobra meseca, pa je ukupna zarada za tih pet meseci oko 700.000 dinara. To nikako nije mali novac, naročito za nas seljake koji živimo od svog rada. Pola novca dobijemo na početku, što nam mnogo znači da kupimo sve što nam treba za kuću. A drugu polovinu po završenom poslu“, iskreno priča Ljubinko.
Zarada je dobra, ali nije nimalo laka. Najbolji primjer za to je i Ljubinkova kilaža, koja je za dva i po mjeseca otišla u minus – i to u dvocifrenom broju.
“Koliko sam trčao za ovcama prvih meseci, smršao sam 18 kilograma iako sam se hranio zdravo i imao redovne obroke. Za ovaj posao potrebne su vam hitre noge, ali i da se poznaje ćud ovce. Dok se ne srode u jedno stado, moraju se stalno držati na oku. Često se dešava da neka odluta, pa je vraćam u stado. Nikad ne mogu sve da ih prebrojim, ali imam posebne taktike kako proveravam da li su sve tu. Ujutru pre sedam ih vodim na ispašu, i budem sa njima dok ne padne mrak. Kad pada kiša, grad i duvaju vetrovi, sve vreme smo tu na livadi. Krvavo se zaradi svaki taj dinar u čobaniji“, rekao je ovaj Zlatiborac.
Samo u rijetkim danima na radnom mjestu ga zameni supruga, a odmah posle ovaj vrijedni čobanin opet nastavlja tamo gdje je stao. On je dokaz da ko hoće da radi uvek ima šta, pa makar to bilo i čuvanje ovaca.
“Niko ove rabote nije hteo da se prihvati osim mene. Mladi se žale da nema posla i idu u inostranstvo da služe drugima, dok bi meni pomoć dobrodšla. Ali sve je to uzaldud, neće ljudi da čuvaju ovce“, poručio je Ljubinko.
b92