BEOGRAD, Hemijska industrija koja stvara blizu šest odsto ukupnih prihoda Srbije i zapošljava više od 60.000 ljudi, ponovo je u problemu. Poslije mučne potrage za investitorima spremnim da ulažu u velike sisteme, većina ovih firmi dans je ponovo na početku, što zbog raskida privatizacije i vraćanja u ruke države, što zbog nekonkurentnosti jer više od 80 odsto proizvodnje siđe sa traka iz osamdesetih godina.
Problem je veći ako se zna da država ne subvencioniše ono što subvencionišu zemlje u regionu, pa je domaće đubrivo skuplje i do deset odsto od ruskog i austrijskog. Apsurd je i to što, pored paraćinske staklare, uvozimo pivske flaše, pa je na prošlogodišnjem uvozu od 55 miliona evra, država kroz oslobađanje carine, direktno izgubila desetak miliona evra.
Ova privredna grana, prije tri godine činila je više od 3,5 odsto bruto društvenog proizvoda zemlje, a danas je na nivou od 2,8 procenata. Samo prošle godine, proizvodnja i izvoz hemijskih proizvoda pali su po više od 20 odsto. Ostvaren je deficit od blizu milijardu i po evra, dok u Evropskoj uniji doprinos hemijske robe spoljnotrgovinskom suficitu, istovremeno, iznosi čak 75 odsto.
Više od 80 odsto hemijske industrije u Srbiji je privatizovano, a najveći broj giganata nije imao sreće. Osim “Viskoze” iz Loznice, koja je danas u stečaju, gazdu je izgubila i pančevačka “Azotara” jer njeni vlasnici “Univerzal holding”, “Arvi” i “Saniteks” nisu raspolagali imovinom na zakonit način. Kruševačkoj “Župi” trebalo je sedam godina da pokrene proizvodnju sulfata i pesticida. Ova fabrika je od privatizacije 2002. godine prešla je put od tri neuspješna tendera, preko raskida kupoprodajnog ugovora i prelaska u većinsko vlasništvo Akcijskog fonda. Sreće nije imao ni “Magnohrom” gdje je takođe raskinut ugovor sa indijskim “Global silom”… Kriza je samo dolila ulje na vatru – zbog dugovanja za gas koja se na nivou cijele industrije mjere u desetinama miliona evra, polovina kapitala Metanolsko-sirćetnog kompleksa (MSK) iz Kikinde, našla se u rukama “Srbijagasa”. Po istom osnovu, “Srbijagas” je postao većinski vlasnik i “Srpske fabrike stakla” iz Paraćina koja prema nekim procjenama “Srbijagasu” duguje dvadesetak miliona evra.
Ako je, dakle, suditi po trenutnom stanju, ali i mogućnostima države, ovakav trend, čini se, mogao bi da potraje. S jedne strane, otvorena mogućnost da partneri sa kojima je raskinuta privatizacija ponovo otkupe udio koji su izgubili, postavlja mogućnost povratka nemarnosti bivšeg vlasnika. S druge strane, pitanje je koliko bi potraga za novim strateškim partnerima urodila plodom. Iskustvo je, pak, pokazalo da strateški partneri za velike sisteme i nisu pokazali posebno interesovanje. Kako saznajemo, čak ni namjere srpske vlade da njemačke privrednike koji su nedavno posjetili Srbiju, zainteresuju za “Petrohemiju” nisu uspjele.
“Nemci jednostavno ne žele da ulaze u tako velike sisteme. Prije su spremni da prave novu fabriku sa programima za koje će sigurno obezbediti tržište”, kaže naš izvor.
Konačno, da bi hemijski proizvodi bili konkurentni, potrebna su ulaganja mjerena stotinama miliona evra, tvrde u PKS.
“Samo za obnovu kapaciteta u ‘Petrohemiji’ potrebno je više od sto miliona evra. To je slučaj i sa ‘Azotarom’ u Pančevu, ali i ‘Srpskom fabrikom stakla’ u Paraćinu kojoj za kompletnu rekonstrukciju treba 45 miliona evra”, kaže za “Novac” Vekoslav Šošević, sekretar Udruženja za hemijsku industriju u Privrednoj komori Srbije.
Naš sagovornik dodaje da pravljenjem strategije i podrškom preduzećima, cijela hemijska industrija može da uštedi 500 miliona evra godišnje. “Obnovom pogona, upošljavanjem kapaciteta i povećanjem izvoza, ‘Petrohemija’ može da uštedi sto miliona evra, paraćinska staklara 50, ‘Župa’ 10 do 15 miliona evra. Nova fabrika ‘Galenike’ sigurno će povećati izvoz za 20 do 30 miliona evra”, kaže Šošević i dodaje da bi država za proizvodnju đubriva morala da subvencioniše gas.
Apsurdno je da zbog ovakvih subvencija u regionu, domaće đubrivo u Srbiji bude skuplje za desetak odsto od ruskog, ukrajinskog, čak i austrijskog. Takođe, apsurd je i da pored paraćinske staklare koja bi mogla da bude lider u proizvodnji pivskih flaša, Srbija uvozi ambalažu za pića. Samo prošle godine, na uvozu pivskih flaša za 55 miliona evra, država je, kroz oslobađanje od carine, direktno izgubila desetak miliona evra!
Na pitanje hoće li biti subvencija, nismo dobili odgovor u Ministarstvu ekonomije, ali je stigla potvrda da su potrebne uštede i investicije i da je zastarjelost tehnologije ozbiljan problem.
Restrukturiranje HIP “Petrohemije” i pokretanje proizvodnje za samo četiri mjeseca donijelo je uštedu od 13 miliona evra. “U ‘Petrohemiju’ prethodno nije investirano od osamdesetih godina. Potrebne su dodatne uštede, poboljšanje energetske efikasnosti i nove investicije koje ćemo obezbijediti od Evropske investicione banke. Svaki veliki sistem će se razmatrati posebno, pri čemu je generalna ideja podrška do izlaska iz globalne ekonomske krize. Kanali bi bili finansijska i proizvodna konsolidacija, kao i sprovođenje socijalnih programa, a sve u cilju privlačenje strateških partnera u narednom periodu”, kažu u Ministarstvu za “Novac”.
Možda bi sve bilo lakše kada bi država znala i imala jasniju strategiju razvoja hemijske industrije. Investicija od 50 miliona evra u preradu nemetalnih minerala u Brusu i Kuršumliji mogla bi da uposli većinu sa biroa rada u ovim opštinama, koje su inače među najsiromašnijima u Srbiji, ali i najbogatije ovim mineralima. I konačno, kada siva ekonomija ne bi iznosila 20 odsto ukupne trgovine hemijskim proizvodima, prvenstveno u proizvodnji robe široke potrošnje, kozmetike, boja i lakova. Blic
