Izjava premijera RS, Milorada Dodika, da bi BiH trebalo da odustane od konvertibilne marke kao domaće valute i da umjesto nje uvede evro, protumačena je kao neka vrsta pritiska na Centralnu banku BiH, ali je istovremeno izazvala i pitanje da li postoji mogućnost da BiH uvede evro ili da, čak, postane članica evropske zone.
Većina ekonomista koje smo kontaktirali slaže se u jednom – BiH je daleko od ispunjavanja strogih mastrihtskih uslova, neophodnih za ulazak u evrozonu.
– Neke druge zemlje, pa čak i članice Evropske unije, koje su mnogo razvijenije i stabilnije od BiH, nisu u stanju da se priključe evrozoni. BiH mora, prije svega, postići dugoročnu ekonomsku i političku stabilnost, odnosno ispuniti sve preduslove neophodne za ulazak u EU. S obzirom na to da BiH nema izvornu novčanu jedinicu, već konvertibilnu marku koja je specifična novčana jedinica, to čini problem još složenijim – kaže profesor na Ekonomskom fakultetu u Banjoj Luci Vujo Vukmirica. On dodaje da bi BiH mogla, poput Crne Gore ili Kosova, da uvede evro i da je u tom smislu Dodikov prijedlog realan.
Centralna banka BiH juče je saopštila da je njena izlazna strategija iz aranžmana karensi borda uvođenje evra, za šta postoji konsenzus na svim nivoima vlasti. To podrazumijeva ulazak BiH u Ekonomsko-monetarnu uniju i članstvo u Evrosistem, koji čine centralne banke zemalja članica EU koje su uvele evro. Ipak, da bi se to postiglo, BiH mora ispuniti niz preduslova, dok unilateralnu evroizaciju ne dozvoljava ni Evropska centralna banka ni EU.
BiH za sada ispunjava kriterijum koji se odnosi na monetarnu stabilnost, ali je neophodno ispunjavanje i ostalih mastrihtskih kriterijuma. Do tada će CBBiH dosljedno sprovoditi monetarnu politiku putem karensi borda, što znači da građani mogu da imaju potpuno povjerenje u stabilnost konvertibilne marke, budući da svaka konvertibilna marka u opticaju ima puno pokriće u deviznim sredstvima, istakli su u CBBiH.
Izjavu guvernera Centralne banke BiH, Kemala Kozarića, da Evropska centralna banka i EU ne dozvoljavaju unilateralnu evroizaciju, demantuju upravo primjeri Crne Gore i Kosova. Crna Gora je Zakonom o Centralnoj banci, kao zvanično sredstvo plaćanja, jednostrano uvela evro 2002. godine, a slično je postupilo Kosovo, kao i Andora. Ovaj potez imao je snažan politički značaj u Crnoj Gori, a vlasti su ga opisivale kao korak ka nezavisnosti i budućem članstvu u EU. Da je uvela evro regularno, Crna Gora bi, osim članstva u EU, morala ispuniti i niz ekonomskih kriterijuma, poznatih kao mastrihtski kriterijumi, koje ne bi zadovoljila. Tom prilikom ocjenjuje se usklađenost pravnog okvira, a analiziraju rast cijena, kretanje deviznog kursa, deficit u državnom budžetu, zaduženost i dugoročne nominalne kamatne stope. Što se tiče inflacije, ona ne bi smjela, za više od 1,5 procentnih poena, premašiti rast cijena u tri zemlje EU s najnižom stopom. Od zemlje se traži i da ima stabilnu valutu, koja nije znatno gubila na vrijednosti u posljednjoj godini, manjak u državnoj kasi ne bi trebalo da pređe tri odsto bruto domaćeg proizvoda zemlje, a javni dug 60 odsto. Iako je Crna Gora uvela evro bez konsultacija s Evropskom unijom i Evropskom centralnom bankom, one nisu pokušale da to osujete, niti su problem naglašavale prije sticanja nezavisnosti, a to dijelom može da se objasni i time da mala crnogorska ekonomija ne može da uzdrma evropsku valutu. Fokus
Zvuči evropski
