Trijumf ili odsustvo sluha za biznis

BRISEL, Odluka prvostepenog Evropskog suda da podrži sankcije koje je 2004. godine Evropska komisija nametnula Majkrosoftu kao da je opravdala intervencionistički pristup u politici konkurencije. Petogodišnja istraga o Intelu takođe može da bude okončana izricanjem teških kazni. Ali Evropska unija ne treba da se raduje tom trijumfu nad američkom “velikom kompanijom”. Umesto toga, treba da razmisli da li njena politika čini Evropu gostoljubivom za inovativne kompanije. Italijanski ministar za trgovinu i Evropu Ema Bonino u komentaru u vezi sa “slučajem Majkrosoft” rekla je da samo ime Majkrosofta ukazuje “šta su SAD spremne da urade”. Ako kompanija velikog formata nije rođena u Evropi, to je zato što nismo bili u stanju da stvorimo povoljnu klimu da bi se takve kompanije razvijale”, smatra Bonino.
Pristup Evropske komisije u politici konkurencije neće pomeriti Evropu ka toj boljoj klimi. Zaista, haj-tek kompanije kao Majkrosoft i Intel su posebno neodgovarajuće mete za antimonopolsko postupanje jer regulatori ne mogu da se kreću brzinom “Interneta”. Uzmite u obzir kompjuterske operativne sisteme, softver za računovodstvo, baze podataka, Internet pretraživače, silikonske čipove, širokopojasne servise, kablove i mobilnu telefoniju. Sve su to primeri veoma pokretnih industrija u kojima je konkurencija žestoka, ali koje donose veliko bogatstvo. Industrije i firme, kao i ljudi, imaju svoje životne cikluse, a brzina promena u haj-tek industriji je bez presedana. Sećate se kompanije IBM? Pre samo nekoliko godina, antimonopolske vlasti u SAD bile su uverene da IBM zatvara kompjutersku industriju za naredne generacije. Od tada kompanije kao Majkrosoft i Intel iskoristile su softverske i hardverske revolucije, koje su IBM i druge kompanije propustile, i ostavile IBM u prašini. I kao što antimonopolske vlasti s obe strane Atlantika nisu mogle mirno da spavaju zbog monopola Vindousa, Majkrosoftov desktop model danas je ugrožen spravicama koje se drže u ruci i Guglovim onlajn računarskim modelom. Intel je predmet paralelnih pretnji mnoštva proizvođača čipova i hardvera.
Regulatori ne donose vrednost ovom veoma brzom evolutivnom procesu. Pre nego barijera za monopolizaciju i ograničenje trgovine, kao što kaže teorija, antimonopolska regulativa u “novoj ekonomiji” predstavlja novo lice stare “industrijske politike”, koje dozvoljava birokratama da manipulišu ekonomskim ishodima i da favorizuju kompanije koje su im draže od onog što izaberu potrošači. Jedini koji imaju korist od toga što vladini zvaničnici govore Majkrosoftu kako da proizvodi softver jesu Majkrosoftovi rivali, a ne konkurentno tržište. Ipak, regulatori istrajavaju u pokušajima da se ubace na to polje i antimonopolske vlasti tvrde da su upoznate sa antikonkurentskom praksoa i demonstracijama “neumerene tržišne snage” najuspešnijih učesnika na tržištu. Evropski zakon o konkurenciji posebno dozvoljava kreatorima politike da intervenišu po želji, podiže nesigurnosti, šteti kreiranju bogatstva i dobrobiti potrošača. Efikasne kompanije su kažnjene zbog svog uspeha jer su ograničene specijalnim standardom koji pretpostavlja da brinu i o svojim konkurentima, umesto da ih nadmašuju u prodaji i ceni, a na korist potrošača. Ono što je predstavljeno kao odbrana konkurencije rezultira sve većim specijalnim interesima koji imaju veze s politikom i nameću nepotrebne troškove u oblasti inovacija. Iako se Majkrosoft možda povremeno upleo u neku oštru konkurentsku praksu, evropske antimonopolske vlasti nisu se zadovoljile time da ga samo “udare po prstima” već su naložile izdvajanje medija plejera iz Majkrosoftovog operativnog sistema i otkrivanje industrijskih tajni vezanih za Majkrosoftov softver za servere. Nije bilo iznenađenje što su Majkrosoftovi rivali bodrili Komisiju tokom celokupne istrage i procesa. Komisija je tako postala prijateljsko mesto za kompanije koje ne mogu da nadjačaju konkurenciju na tržištu i traže drugu šansu na sudu.
Nova akcija Evropske komisije protiv proizvođača čipova Intela dobar je primer. Intel je optužen za “zloupotrebu” dominantne pozicije na tržištu sa takozvanim “predatorskim cenama” (prodaja ispod cene koštanja) i nuđenjem značajnih rabata kako bi održao tržišni udeo i pobedio starog rivala AMD.
“Predatorske cene” su staro strašilo primene antimonopolske politike. Ideja da je racionalno za kompaniju da se izloži velikim gubicima prodajom proizvoda ispod troškova proizvodnje kako bi postigla ili održala monopolsku poziciju naišla je na kritiku ekonomista koji tvrde da su situacije, u kojima se takvi gubici mogli povratiti kasnijim profitom od monopola, veoma retke. Zaista, istraživanja su pokazala da su, tokom istorije koja seže do slučaja Standard Oila početkom 20 veka, veći deo slučajeva optužbi za postavljanje “predatorskih cena” u stvari bili slučajevi superiorne efikasnosti. U poslednjih nekoliko decenija američki sudovi učinili su da dokazivanje uspostavljanja predatorskih cena bude gotovo nemoguće. Ipak antimonopolske vlasti EU nastavljaju da optužuju Intel upravo za tu formu neracionalnog ponašanja. Problem sa uspostavljanjem “predatorskih cena” je taj što sudovi verovatno neće moći da razlikuju “nefer” cene od efektivne konkurencije koja je korisna za potrošače. Manje efikasni konkurenti, a ne potrošači, verovatno će imati koristi od kažnjavanja Intela za snižavanje svojih cena.
Ako zaista želi da postane konkurentna, privreda zasnovana na znanju, a ne ona koja je najviše kontrolisana, Evropa će morati da se suoči sa reformama. Nametanjem kazni od nekoliko milijardi dolara istaknutim kreatorima bogatstva nije dobar način. Evropa treba kompanijama kao što su Majkrosoft i Intel da učini da se osećaju kao kod kuće u Briselu, Parizu ili Berlinu, a ne da postane politički lider na tržištu koji će donositi presude korisne za gubitnike na tržištu.
Vejn Krus je potpredsednik Instituta za konkurentno poslovanje u Vašingtonu.
Alberto Mingardi je generalni direktor Instituta Bruno Leoni, istraživačkog instituta iz Milana. Izvor: Danas