NJUJORK, Period niskih kamatnih stopa nije trebalo da bude dugog vijeka.
Kada su centralne banke 2008. i 2009. spustile kratkoročne stope blizu nule i počele da kupuju obveznice u cilju sniženja dugoročnih stopa, svi su vjerovali da će te vanredne mjere biti obustavljene čim ekonomije stanu na noge, piše londonski Ekonomist.
Međutim, vanredne mjere postale su norma. Američka Uprava federalnih rezervi (Fed) još uvijek štampa novac namijenjen kupovini obveznica i jasno je poručila da neće podići kratkoročne kamate bar dok se nezaposlenost, koja trenutno iznosi blizu osam odsto, ne spusti na 6,5 odsto.
Banka Japana je ove nedjelje najavila novu fazu monetarnog labavljenja: kupovina državnih dužničkih hartija biće podstaknuta u cilju udvostručenja monetrne baze u zemlji. Mandat Banke Engleske izmjenjen je da bi se omogućilo da kamatne stope ostanu niske duži vremenski period.
Čak i Evropska centralna banka (ECB) povlači sve hrabrije poteze. Poruka centralnih banaka iz bogatog dijela svijeta je jasna: era ultra-labave monetarne politike je tu da ostane.
Takav stav značajno je uticao na finansijska tržišta. Japanski indeks Nikei skočio je za 40 odsto od novembra, kada je Tokio najavio nove mjere. Američki indeksi S&P 500 i industrijski Dau Džons su na rekordno visokom nivou. Nažalost, efekti labave monetarne politike na privredu nisu pretjerano očigledni. Američki bruto domaći proizvod (BDP) pokazuje znake oporavka, ali su evropske ekonomije u stagnaciji ili tonu. Ukupan BDP bogatog svijeta će ove godine iznositi jedva nešto iznad jedan odsto, što je ipak malo bolje u odnosu na 2012.
Da li centralne banke čine pravu stvar
S obzirom na jaz između finansijske hrabrosti i slabog rasta, da li centralne banke čine pravu stvar? Pristalice trenutne monetarne politike tvrde da je jeftin novac ključan za ekonomski oporavak, pogotovo kada (kao što je slučaj u Evropi i Americi) štedljive vlade stežu fiskalni kaiš.
Kritičari, sa druge strane, navode da niske kamatne stope naduvavaju balon u sektoru nekretnina, deformišu finansijska tržišta i povećavaju inflatorne rizike. Ekonomist se zalaže za prvu opciju, napominjući ipak da je jeftin novac dobro rješenje samo ako je ispravno upotrebljen i ako vlade učine druge potrebne stvari. Evropa bi pritom mogla da nauči od Amerike tri stvari.
Prvo – hrabrost se isplati. Nije slučajno što je najagresivnija centralna banka (Fed) imala najveći uticaj na potrošnju domaćinstava i firmi, niti što je najbojažljivija banka (ECB) svjedok najsporijeg privrednog rasta.
Drugo – nisu sve nekonvencionalne metode jednake. Fokus Banke Engleske na kupovinu obveznica pomogao je domaćinstvima manje nego što je u SAD pomogla Fed-ova kupovina hipotekarnih obligacija. Centralne banke treba novac da ulažu tamo gdje postoji problem. U evrozoni, to znači smanjenje troškova zaduživanja za firme u krizom pogođenim perifernim zemljama.
Treće i najvažnije – monetarna politika ne funkcioniše u vakuumu. Ako istovremeno pooštrite fiskalnu politiku (kao što je učinila EU, a počinju da čine i SAD), to će ublažiti efekte jeftinog novca.
Amerika je brže restrukturisala banke u odnosu na Evropu i njena privreda ima labaviji regulatorni okvir. Pored toga, Fed-ov kreativan i eksperimentalni pristup donio je rezultate, dok u Evropi kombinacija plašljive ECB, stroge budžetske štednje i minimalnih strukturnih reformi privrednom rastu ne pruža mnogo šansi, zaključuje Ekonomist. Tanjug