Noam Chomsky – intervju

Govorili ste o razlici između Trumpovih klovnovskih ispada, koji dobijaju neograničen prostor u medijima, i stvarnih politika koje on nastoji da sprovede, a koje prolaze gotovo neopaženo. Verujete li da on ima bilo kakve koherentne političke, ekonomske ili spoljnopolitičke ciljeve? Šta su rezultati prvih nekoliko meseci Trumpovog mandata?

Na taj način se skreće pažnja javnosti sa zaista važnih pitanja, što je verovatno očekivano, s obzirom na kvalitete i sklonosti figure koja je zauzela centralno mesto na pozornici i ljude koji rade iza scene. Na jednom nivou, Trump svojim lakrdijama vezuje svu pažnju javnosti za sebe; više nije važno čak ni kako to radi. Ko se još seća tvrdnji da su milioni nelegalnih imigranata glasali za Hillary Clinton i tako oduzeli grandioznu pobedu „običnim ljudima“? Ili optužbi da je Obama naredio da se u Trumpovu kulu instaliraju prislušni uređaji? Same tvrdnje koje on iznosi nisu važne. Bitno je da se time skreće pažnja sa onoga što se zbiva u pozadini. Iza scene, van domašaja svetlosti reflektora, tim najzagriženijih republikanaca vredno radi na sprovođenju politika koje imaju za cilj da još više obogate njihovo pravo biračko telo: one koji poseduju privatno bogatstvo i moć, „gospodare čovečanstva“, da pozajmim frazu Adama Smitha.

Te politike će imati pogubne posledice za najšire slojeve stanovništva i buduće generacije, ali oni su nevažni; republikanci o njima ne razmišljaju. Oni već godinama rade na nametanju tih destruktivnih politika. Paul Ryan, na primer, već dugo predlaže da se federalna administracija praktično ukine, osim onih njenih delova koji služe potrebama interesnih grupa koje on zastupa. Razlika je u tome što je pravu prirodu svojih predloga u prošlosti uvijao u dosadne tabele i brojke, da komentatori ne bi na njih obratili previše pažnje. Pošto je sada sva pažnja javnosti vezana za poslednji Trumpov skandal, Ryanov tim i izvršna grana vlasti mogu da rade na usvajanju zakona koji će ograničiti prava radnika, ukinuti zaštitu potrošača i teško pogoditi ruralne zajednice. Plan je da ugase programe zdravstvene zaštite ukidanjem poreza kojima su ti programi finansirani, da bi tako dodatno obogatili svoje biračko telo, i da demontiraju Dodd-Frankov zakon kojim su bila nametnuta preko potrebna ograničenja predatorskim finansijskim institucijama, koje su nezamislivo ojačale u epohi neoliberalizma.

To je tek mali deo rušilačkog pohoda koji je pokrenula Republikanska partija. Zapravo, to više i nije partija u tradicionalnom smislu te reči. Konzervativni politički analitičari Thomas Mann i Norman Ornstein opisuju je kao „radikalni prevratnički pokret“ koji napušta područje uobičajene parlamentarne politike.

Veliki deo tog projekta sprovodi se prikriveno, na zatvorenim sednicama, uz ograničen uvid javnosti. Neke druge republikanske politike su otvorenije, na primer povlačenje iz Pariskog sporazuma o klimi, čime su se Sjedinjene Države izolovale kao zemlja parija koja ne želi da se pridruži naporima međunarodne zajednice da spreči ekološku katastrofu. Što je još gore, rešeni su da povećaju potrošnju fosilnih goriva, uključujući i ona najopasnija, kao i da ukinu propise o zaštiti životne sredine i dodatno smanje ulaganja u istraživanja i razvoj alternativnih izvora energije koji će nam uskoro biti neophodni za opstanak.

Iza tih politika stoje različiti motivi i razlozi. Jedan od razloga je pružanje usluga njihovom povlašćenom biračkom telu. Neki drugi razlozi nisu naročito važni „gospodarima čovečanstva“, ali su korisni za zadržavanje delova nekada jedinstvenog glasačkog bloka, budući da se partijska politika sada pomerila toliko udesno da samim predlozima politika ne mogu privući glasače. Na primer, ukidanje pomoći za planiranje porodice ne predstavlja uslugu „gospodarima“, koji bi izdvajanje sredstava za planiranje porodice verovatno podržali. Ali ukidanjem takvih programa osigurava se podrška evanđelističkog dela republikanske baze – onih glasača koji nisu svesni da se tako zalažu za veći broj neželjenih trudnoća, što će dovesti do češćeg pribegavanja abortusima pod uslovima koji mogu biti opasni i često smrtonosni.

Sva krivica za nastalu štetu ne može se pripisati prevarantu koji nominalno vrši vlast, pomoćnicima kojima se okružio i silama koje je oslobodio u Kongresu. Neki od najopasnijih trendova koje donosi Trumpov mandat nadovezuju se na inicijative pokrenute u Obaminom mandatu – inicijative iza kojih je, ne smemo zaboraviti, stajao pritisak republikanskog Kongresa.

O najopasnijim trendovima javnost jedva da je obaveštena. Veoma važna studija objavljena u Biltenu atomskih fizičara u martu 2017. otkriva da je program modernizacije nuklearnog arsenala koji je sproveo Obama uvećao „ukupnu razornu moć postojećih nuklearnih projektila približno tri puta – a to je upravo razvoj događaja kakav se može očekivati u zemlji koja želi da razvije sposobnost da povede i dobije nuklearni rat tako što će prvim udarom uništiti arsenal protivnika“. Kao što se ističe u analizi, uvećani nuklearni kapaciteti ugrožavaju stratešku stabilnost od koje zavisi opstanak čovečanstva. A zastrašujući izveštaji o katastrofama koje su za dlaku izbegnute i neodgovorno ponašanje naših lidera u nekoliko poslednjih godina jasno pokazuju koliko nam je opstanak neizvestan. Taj isti program sada sprovodi Trump i to, uz pretnju ekološke katastrofe, zasenjuje sve druge probleme – a gotovo niko ne govori o tome jer je sva pažnja usmerena na klovna pod reflektorima.

Koliko je jasna Trumpova predstava o onome što on i njegovi pomagači zapravo rade – ne možemo znati. Sasvim je moguće da je on autentičan u svojim postupcima, da imamo posla sa nekompetentnim i preosetljivim megalomanijakom čija je jedina ideologija on sam. A šta nam donosi dominacija ekstremističkog krila republikanske organizacije? To je sasvim očigledno.

Ima li bilo kakvih ohrabrujućih znakova promene na strani demokrata? Ili je vreme da razmislimo o trećoj partiji?

Treba da razmislimo o mnogo stvari. Najzanimljiviji deo izbora 2016. godine bila je kampanja Berniea Sandersa koja je napustila okvire uobičajenog obrasca utvrđenog u poslednjih 100 godina američke političke istorije. Brojna istraživanja politikologa pokazuju da se rezultati izbora manje-više kupuju; iznos sredstava uloženih u kampanju dobar je indikator izgleda za pobedu, i na izborima za Kongres i na predsedničkim izborima. To je i dobar indikator za procene kakve će biti buduće odluke izabranih političkih predstavnika. S druge strane, najveći deo biračkog tela – oni koji se nalaze na nižim stupnjevima dohodovne lestvice – praktično nemaju nikakav politički uticaj, jer izabrani predstavnici koji bi trebalo da ih zastupaju zanemaruju njihove interese. Otuda nas ne iznenađuje što je na izborima pobedio kandidat koji je milijarder i TV zvezda, uz značajnu podršku medija: direktnu podršku jednog od vodećih kanala za vesti, Murdochovog Foksa i veoma uticajnih desničarskih radio voditelja, kao i uz indirektnu, ali jednako snažnu podršku svih vodećih medija koji su bili opčinjeni Trumpovim lakrdijama i prihodima od reklama koji su porasli upravo zahvaljujući Trumpu.

Sandersova kampanja, s druge strane, napravila je zaokret u odnosu na taj model. Sanders je bio gotovo nepoznat. Praktično nije imao podršku vodećih finansijera, mediji su ga ignorisali ili mu se podsmevali i još se predstavljao kao „socijalista“, što je ovde reč koja izaziva užas. Uprkos svemu, on je najpopularnija politička figura u zemlji, i to ubedljivo.

Uspeh Sandersove kampanje je pokazao da postoje opcije koje se mogu iskoristiti čak i unutar okoštalog dvopartijskog sistema, uprkos brojnim institucionalnim barijerama koje onemogućuju izlazak iz njega. U Obaminim mandatima, Demokratska partija se praktično raspala na lokalnom i državnom nivou. Ta partija je odavno digla ruke od radničke klase, pre svega u ono doba kada je Clinton svojim trgovinskim i fiskalnim politikama oslabio proizvodni sektor u Sjedinjenim Državama, koji je nekada obezbeđivao relativno stabilne poslove.

Nema nestašice novih predloga za vođenje progresivnih politika. Program koji je razvio Robert Pollin u knjizi Ozelenjavanje globalne ekonomije nudi pristup koji obećava. Gar Alperovitz u svojim radovima posvećenim izgradnji autentične demokratije zasnovane na radničkom samoupravljanju nudi još jedan zanimljiv predlog. Praktična primena takvih pristupa i povezanih ideja javlja se u mnoštvu različitih oblika. Neki od pokreta koji su nastali kao produžetak Sandersove kampanje aktivno rade na korišćenju tih novih mogućnosti.

Takođe, postojeći dvopartijski okvir, mada ima dugu istoriju, nije uklesan u kamenu. Nije tajna da su tradicionalne političke institucije u industrijskim demokratijama poslednjih godina ugrožene naletom nečega što se naziva „populizmom“. Taj termin se koristi prilično neodređeno da bi se opisao talas nezadovoljstva, besa i prezira prema institucijama koje su bile na čelu neoliberalne ofanzive, što je dovelo do stagnacije za većinu i spektakularne koncentracije bogatstva u rukama malobrojnih.

Erozija funkcionalne demokratije je prirodna posledica koncentracije ekonomske moći, koja na dobro poznate načine prerasta u političku moć, ali ovde su važni i neki dublji razlozi i opšta načela. Vladajuća doktrina nas uči da se oduzimanjem nadležnosti za donošenje odluka od javnog sektora i prenošenjem tih nadležnosti na „tržište“ osigurava najefikasnija zaštita ličnih sloboda, ali stvarnost je drugačija. Javnim institucijama na koje glasači u funkcionalnim demokratijama imaju izvestan uticaj oduzete su nadležnosti i prenete na male privatne tiranije – korporacije koje dominiraju današnjom ekonomijom – na koje glasači nemaju baš nikakav uticaj. Demokratija se još direktnije suzbija u Evropi: tamo je donošenje ključnih odluka prepušteno trima institucijama – Međunarodnom monetarnom fondu, Evropskoj centralnoj banci i Evropskoj komisiji – čiji predstavnici ne izlaze na izbore, a račune polažu bankama i kreditorima iz severnih zemalja, a ne biračima.

Takve politike imaju za cilj da razgrade društvo, u skladu sa čuvenim diktumom Margaret Thatcher kojim je ona opisala svoje viđenje sveta – ili tačnije, svet kakav želi da stvori: svet u kojem više ne postoji društvo, već samo pojedinci. Margaret Thatcher je tako nesvesno parafrazirala Marxov ogorčeni sud o represiji u Francuskoj koja je francusko društvo pretvorila u „vreću krompira“, u amorfnu i nepovezanu masu u kojoj ništa ne funkcioniše. Pravi tiranin u današnje vreme nije autokratski vladar – bar ne na zapadu – već koncentracija privatne moći.

Kolaps centrističkih vladajućih institucija bio je očigledan na poslednjim izborima, u Francuskoj polovinom 2017. i u SAD nekoliko meseci ranije, gde su dvojica kandidata koji su uspeli da mobilišu široke mase bili Sanders i Trump. Trump nije dugo skrivao koliko je njegov „populizam“ lažan, budući da je odmah zaštitio najštetnije elemente starog establišmenta. Ti procesi mogu dovesti do raspada rigidnog američkog sistema jednopartijske vladavine biznisa u kojoj se u vršenju vlasti smenjuju dve frakcije koje se bore za podršku istog dominantnog biračkog bloka. To bi moglo otvoriti prostor za nastanak jedne istinski „narodne partije“, čiji je birački blok stvarno biračko telo zemlje, sa načelima i vrednostima koje zavređuju poštovanje.

Prva Trumpova poseta stranoj zemlji bila je poseta Saudijskoj Arabiji. Kako to tumačite i kakav je značaj te posete za politike na Bliskom istoku? Šta mislite o Trumpovim oštrim istupima protiv Irana?

Saudijska Arabija je zemlja u kojoj se Trump oseća kao kod kuće: brutalna diktatura, represija (najpoznatiji su primeri kršenja prava žena, ali krše se i mnoga druga prava), vodeći proizvođač nafte (sada tu poziciju preuzimaju SAD), zemlja ogromnog bogatstva. Rezultat te posete je najavljena prodaja velikih količina oružja – čemu se Trumpovi „gospodari“ naravno raduju – a tu su i neka druga, manje izvesna obećanja. Jedan od rezultata je to što su Trumpovi saudijski prijatelji dobili zeleno svetlo da pojačaju sramnu ofanzivu u Jemenu i disciplinuju Katar koji pokazuje za nijansu previše nezavisnosti za ukus saudijskih gospodara. Iran je takođe važan faktor. Katar deli ležišta prirodnog gasa sa Iranom i sa tom zemljom razvija trgovinske i kulturne odnose, što se ne dopada Saudijskoj Arabiji i njenim duboko reakcionarnim saveznicima.

Američki lideri i medijski komentatori već dugo prikazuju Iran kao izuzetno opasnu, možda i najopasniju zemlju na planeti. To seže daleko u prošlost. U doktrinarnom smislu, Iran je dvostruko opasan: ta zemlja podržava terorizam, a njen nuklearni program predstavlja egzistencijalnu pretnju za Izrael, ako ne i za čitav svet. Iran je toliko opasan da je Obama morao da postavi napredni sistem protivvazdušne odbrane uz rusku granicu da bi Evropu zaštitio od iranskog nuklearnog oružja – koje čak i ne postoji – a koje bi iranski lideri u svakom slučaju upotrebili jedino ako ih obuzme želja da zauzvrat istog trenutak budu pretvoreni u prah i pepeo.

To je doktrinarni pogled. U stvarnom svetu, podrška koju Iran pruža teroristima svodi se na podršku Hezbolahu, organizaciji čiji je najveći zločin to što stoji na putu još jednoj razornoj invaziji Izraela na Liban, i Hamasu, koji je odneo pobedu na slobodnim izborima u pojasu Gaze – što je prestup koji je odmah izazvao oštre sankcije i naveo administraciju SAD da razmotri mogućnost državnog udara. Istina je, i jedna i druga pomenuta organizacija mogu se optužiti za terorističke napade, ali to se ne može porediti sa ulogom Saudijske Arabije u izgradnji i održavanju mreža radikalnih islamističkih džihadista.

Što se tiče iranskog nuklearnog programa, američke obaveštajne službe su potvrdile ono što svako može i sam pretpostaviti: ako uopšte postoji, onda je to deo iranske strategije odvraćanja. Tu je i retko pominjana činjenica da bi se sve brige vezane za iransko oružje za masovno uništavanje mogle rešiti ako bismo prihvatili poziv Irana da Bliski istok postane zona bez oružja za masovno uništavanje. Proglašenje takve zone snažno podržavaju arapske zemlje i najveći deo ostatka sveta, a blokiraju ga pre svih Sjedinjene Države, da bi zaštitile izraelsko oružje za masovno uništenje.

Pošto se doktrinarno tumačenje problema raspada čim ga pobliže ispitamo, ostaje nam zadatak da otkrijemo šta su stvarni razlozi neprijateljstva SAD prema Iranu. Neke mogućnosti se nameću same od sebe. Sjedinjene Države i Izrael ne mogu da tolerišu nezavisnu silu u regionu za koji veruju da im pripada i da u njemu imaju sva prava. Iran koji ima na raspolaganju opciju nuklearnog odvraćanja neprihvatljiv je ovim otpadničkim državama koje žele da na Bliskom istoku rade sve što požele. Ali to nije sve. Iranu nikada nije oprošteno svrgavanje diktatora koga je Vašington instalirao u državnom udaru 1953, kojim je razoren parlamentarni režim u Iranu, kao ni ideja da on ima pravo da raspolaže sopstvenim prirodnim resursima. Svet je previše složen za pojednostavljena tumačenja, ali rekao bih da je to suština problema.

Treba se podsetiti i na to da u proteklih šest decenija Vašington neprekidno napada Iran. Posle državnog udara 1953, Amerika je podržala diktatora koga je organizacija Amnesty International optuživala za najteža kršenja osnovnih ljudskih prava. Ubrzo po njegovom svrgavanju usledila je invazija iz Sadamovog Iraka uz podršku SAD. U sukobu su poginule stotine hiljada Iranaca, a mnogi su ubijeni hemijskim oružjem. Reaganova podrška njegovom savezniku Sadamu bila je takva da kada je Irak napao američki brod USS Stark, na kojem je poginulo 37 američkih mornara, jedina rekacija je bio blagi ukor. Reagan je takođe pokušao da Iranu pripiše odgovornost za užasne Sadamove napade hemijskim oružjem na iračke Kurde.

Konačno, Sjedinjene Države su i direktno intervenisale u ratu između Irana i Iraka, što je dovelo do kapitulacije Irana. Posle toga je George H. W. Bush pozvao iračke nuklearne inženjere u Sjedinjene Države na obuku za proizvodnju najsavremenijeg nuklearnog oružja, što je izuzetno velika pretnja za Iran, da ne govorim o drugim implikacijama. I naravno, Vašington je inicijator oštrih sankcija protiv Irana koje traju do danas.

Ponavljanjem optužbi na račun Irana Trump se pridružio najvećim i najrepresivnijim diktatorima. Igrom slučaja, za vreme njegove bliskoistočne turneje u Iranu su održani izbori – koji bi, koliko god da su manjkavi, bili nezamislivi u zemlji njegovih saudijskih domaćina. Saudijska Arabija je istovremeno rasadnik radikalnog islamizma koji truje čitav region. Ali neprijateljstvo SAD prema Iranu seže u prošlost mnogo dalje od Trumpa i uključuje i one ljude u Trumpovoj administraciji koji se inače smatraju „odraslim osobama“ u njegovom kabinetu, kao što je James „Besni Pas“ Mattis, sekretar za odbranu. Ovaj animozitet ima dugu istoriju.

Šta nam možete reći o strateškim aspektima odnosa sa Korejom? Šta se može preduzeti da se ovaj sve izraženiji sukob stavi pod kontrolu?

Koreja je problem još od kraja Drugog svetskog rata, kada su nade u ujedinjenje zemlje bile blokirane intervencijama velikih sila, za šta SAD snose najveću odgovornost. Severnokorejska diktatura je verovatno najbrutalnija i najrepresivnija diktatura u današnjem svetu, ali evidentno je da tamo pokušavaju i donekle uspevaju da ostvare ekonomski razvoj, uprkos opterećenju koje predstavlja ogroman vojni kompleks. Taj kompleks uključuje, između ostalog, sve veći arsenal nuklearnog oružja i projektila, što predstavlja pretnju za region, a na duži rok i za zemlje izvan regiona. Ipak, primarna funkcija tog asrenala je odvraćanje. Malo je verovatno da će severnokorejski režim odustati od nuklearnog oružja dokle god je suočen sa pretnjom uništenja.

Obaveštavaju nas da je veliki izazov sa kojim se svet danas suočava iznalaženje načina da se Severna Koreja primora da zamrzne svoj nuklearni i raketni program. Moguće opcije su uvođenje dodatnih sankcija, pojačavanje informatičkog rata, zastrašivanje, instaliranje protivraketnog sistema THAAD (Terminal High Altitude Area Defense), što Kina vidi kao pretnju sopstvenim interesima, pa čak i direktan napad na Severnu Koreju – što bi, podrazumeva se, dovelo do odgovora korišćenjem nagomilane artiljerije i razaranja Seula i Južne Koreje čak i bez korišćenja nuklearnog oružja.

Ali postoji još jedna opcija, koja se uglavnom zanemaruje: mogli bismo jednostavno da prihvatimo ponudu Severne Koreje da učini upravo ono što od nje tražimo. Naime, Kina i Severna Koreja su već predložile da Severna Koreja zamrzne svoj nuklearni i raketni program. Ali taj predlog je u Vašingtonu odmah odbačen, isto kao pre dve godine, jer podrazumeva i protivuslugu: a to je obustavljanje pretećih vojnih vežbi koje Sjedinjene Države izvode na granicama Severne Koreje, uključujući simulirane nuklearne napade bombarderima B-52.

Predlog Kine i Severne Koreje je prilično razuman: stanovnici Severne Koreje se sećaju da su bili doslovno sravnjeni sa zemljom američkim bombama; mnogi se sećaju i da su američke snage bombardovale velike brane kad im je ponestalo drugih meta. U američkim vojnim časopisima iz onog vremena publikovani su ushićeni prikazi uzbudljivog spektakla ogromnih poplava koje su uništile useve pirinča od kojih zavisi opstanak „Azijata“. To treba pročitati, to je važan deo istorijskog sećanja.

Ponuda zamrzavanja severnokorejskog programa nuklearnog i raketnog naoružanja u zamenu za obustavljanje provokativnih akcija na granicama Severne Koreje mogla bi biti dobra osnova za buduće pregovore koji bi značajno umanjili nuklearnu pretnju i možda okončali severnokorejsku krizu. Uprkos brojnim zapaljivim komentarima, imamo razloga da verujemo da bi takvi pregovori bili uspešni. A ipak, iako se severnokorejski nuklearni program svuda opisuje kao najveća pretnja sa kojom se trenutno suočavamo, predlog Kine i Severne Koreje je za Vašington neprihvatljiv i američki komentatori ga jednoglasno odbacuju. To je još jedno poglavlje u sramnoj i tužnoj istoriji opredeljivanja za silu i onda kada su moguća miroljubiva rešenja.

Izbori u Južnoj Koreji 2017. mogu doneti zračak nade. Izgleda da novoizabrani predsednik Mun Džae In želi da promeni politiku oštre konfrontacije svog prethodnika. On se zalaže za ispitivanje diplomatskih opcija i preduzimanje koraka za pomirenje, što je svakako napredak u odnosu na besne pretnje i mahanje pesnicom, što može voditi u pravu katastrofu.

U prošlosti ste izražavali zabrinutost za Evropsku uniju. Šta mislite da će se dogoditi kada oslabe veze Evrope sa Amerikom i Britanijom?

Evropska unija pati od nekoliko fundamentalnih problema. Prvi problem je jedinstvena valuta bez političke unije. U opticaju je nekoliko solidnih ideja o tome kako bi se moglo sačuvati ono što je u uniji dobro i promeniti ono što je loše. Pristup koji obećava je Varoufakisova inicijativa DiEM25.

Britanija je često bila surogat Sjedinjenih Država u evropskoj politici. Brexit bi mogao podstaći Evropu da pokuša da se izbori za nezavisniju ulogu u međunarodnim odnosima, a Trumpove politike koje nas sve više izoluju od sveta će ubrzati taj proces. Dok on glasno preti i maše velikom batinom, Kina bi mogla preuzeti vodeću ulogu u kreiranju globalnih energetskih politika, šireći svoj uticaj dalje na zapad, pa konačno i na samu Evropu, zahvaljujući Šangajskoj organizaciji za saradnju i Novom svilenom putu.

Mogućnost da Evropa postane nezavisna „treća sila“ zabrinjava američke stratege još od kraja Drugog svetskog rata. Već dugo su u opticaju ideje kao što je degolistički koncept Evrope od Atlantika do Urala, ili, kasnije, Gorbačovljeva vizija jedinstvene Evrope od Brisela do Vladivostoka.

Šta god da se dogodi, Nemačka će sigurno zadržati dominantnu poziciju u evropskim poslovima. Neobično je videti nemačku kancelarku, Angelu Merkel kako svom američkom kolegi drži predavanja o ljudskim pravima i preuzima inicijativu, bar nakratko, u rešavanju problema izbeglica dok ostatak Evropa prolazi kroz duboku moralnu krizu. S druge strane, insistiranjem na politikama štednje i paranoičnim strahom od inflacije, kao i politikama podsticanja izvoza ograničavanjem domaće potrošnje, Nemačka zanemaruje evropske ekonomske probleme i naročito tešku situaciju perifernih ekonomija. Ipak, u najboljem scenariju, koji nije nezamisliv, Evropa bi zahvaljujući nemačkom uticaju mogla postati pozitivna sila na svetskoj sceni.

Šta mislite o sukobu između Trumpove administracije i obaveštajne zajednice u Sjedinjenim Državama? Da li verujete u „duboku državu“?

Birokratija zadužena za nacionalnu bezbednost je veoma snažna u Americi od Drugog svetskog rata. Analitičari koji se bave nacionalnom bezbednošću bili su zapanjeni mnogim Trumpovim ispadima. Njihovu zabrinutost dele i veoma kredibilni eksperti koji podešavaju vreme na Satu sudnjeg dana, a kazaljke su postavili na dva i po minuta do ponoći čim je Trump stupio na dužnost. Nismo bili bliže katastrofi od 1953. godine kada su SAD i Sovjetski Savez testirali termonuklearno oružje. Ali ne vidim znakove da bismo mogli otići dalje od toga, da je na delu nekakva zavera „duboke države“.

Na kraju, dok čekamo vaš 89. rođendan, moram da vas pitam da li imate neki recept za dugovečnost?

Imam. Recept je jednostavan. Ako ste na biciklu i ne želite da padnete, morate uvek ići napred – i to brzo.

Ovo je intervju iz knjige „Globalno nezadovoljstvo: razgovori o rastućim pretnjama demokratiji / Global discontents: Conversations on the rising threats to democracy“, zbirke razgovora koju će Noam Chomsky i David Barsamian objaviti u decembru 2017. David Barsamian je nagrađivani autor i urednik radijskog programa Alternative Radio. Pored 10 knjiga koje su priredili on i Noam Chomsky, objavio je i knjige sa autorima kao što su Tariq Ali, Howard Zinn, Edward Said, Arundhati Roy i Richard Wolff. Živi u Bolderu, Kolorado.

BUKA