ŽENEVA, Novi švajcarski zakon, kojim se reguliše povratak novca državama u kojima su vladale diktature, neće biti primjenjen u slučaju Tunisa i Egipta.
Te zemlje, naime, nisu klasifikovane kao “države u raspadu”, prenosi Dojče vele.
Egipat je u međuvremenu zatražio pravnu pomoć od Švajcarske i zahtjev se trenutno razmatra. U slučaju Libije, Švajcarska je sama stupila u akciju, blokirala je novac kao bi spriječila da ga Gadafi podigne.
U svakom slučaju, bila to država u raspadu, ili ne, jedan švajcarski sudija odlučuje ko će na kraju dobiti novac – bivši diktator ili država. Ako padne odluka da to bude država, to ne znači da se bogatstvo direktno sliva u državne kase – većinom se novac investira u projekte za pomoć u razvoju.
Međutim to ne funkcioniše baš dobro: milioni bivšeg diktatora Filipina Markosa, uloženi su u agrarnu reformu – 10 odsto novca je nestalo, ne zna se gdje. Isto tako, ako ne i gore, je bilo i u slučaju sa novcem bivšeg diktatora Nigerije Abašoma.
Podsjećajući da je novi zakon stupio na snagu u Švajcarskoj 1. februara, njemački radio dodaje da izgleda “kao da su Švajcarci imali šesto čulo – jedna za drugom diktature padaju”.
Zakon je dobio ime po diktatoru sa Haitija Žan Klodu Divalijeu. Haiti još od 1986. pokušava da se domogne novca koji je Divalije deponovao u Švajcarskoj. Međutim, zemlja u građanskom ratu i haosu nije bila u stanju da bivšeg vlastodršca izvede pred sud – a Švajcarska je insistirala na suđenju.
Upravo time se bavi takozvani leks Divalije, kaže Valentin Celveger iz ministarstva spoljnih poslova Švajcarske.
“Švajcarska vlada je konstatovala da nema smisla da osobe koje su odgovorne za uništavanje države koju su vodili, kao što su to, na primjer, Mobutu ili Divalije – na kraju profitiraju od tog haosa koji su izazvale. Zbog toga je donesen zakon po kojem Švajcarska može sama da sprovede taj proces, bez pomoći pogođene države“, kaže Celveger.
Mark Herkenrat iz nevladine organizacije „Alijans zid“ kaže da je pozitivna novina tog zakona to što diktatori sada moraju da dokažu da su legalno došli do novca koji su deponovali u Švajcarskoj. Ranijom verzijom zakona je „druga strana“ morala da dokaže da se diktator nelegalno obogatio.
Herkenrat ipak kritikuje što je i novim zakonom predviđen takozvani okrugli sto – što znači mogućnost da se diktator i Švajcarska dogovore. Ideja tvorca zakona je da se Švajcarskoj omogući da izbjegne dugotrajne sudske procese.
„Zakonom takav dogovor uopšte nije regulisan. Nema maksimalnog limita – na primjer da se diktatoru i njegovom klanu može vratiti maksimalno 10 ili 20 odsto novca, a da ostatak mora da se vrati narodu. Zapravo je sve ostalo otvoreno, a to je po meni pozivnica diktatorima i njihovim advokatima – da pokušaju da izvuku maksimum za sebe“, kaže Herkenrat. Tanjug