NOVI SAD, Ko je bolji trgovac: država Srbija ili Miroslav Mišković? Svako ko pomisli da je ovo pitanje više nego glupo – potpuno je u pravu. Jer, tajkuni preduzeća prodaju, a država – rasprodaje. I tu leži sva mudrost.
Zamislite državu kao prodavca koja za pola nacionalne naftne kompanije dobija 400 miliona evra, što znači 800 miliona evra za cijelu Naftnu industriju Srbije, i pomenutog Miškovića, s druge strane, koji je samousluge Maksi i Tempo uspio da proda velikoj svjetskoj kompaniji kakva je Delez za 932 miliona evra!
Nema nijednog iole ozbiljnijeg ekonomiste u Srbiji koji nije rekao da je iznenađen cijenom koju je Mišković izboksovao za Maksi bez obzira na to što se svi slažu i da je veliko pitanje koliko će na kraju para njemu zaista i biti isplaćeno: struktura obaveza trgovinskih lanaca koje je udomio još uvijek je nepoznata, a Belgijanci su se obavezali da će za njihovo izmirenje isplatiti 300 miliona evra i ni cent više.
Mnogo je važnije pitanje: kako je, moguće da Naftna industrija Srbije, sa sve tržištem, benzinskim pumpama i nalazištima, vrijedi za trećinu manje od Maksija?! Nažalost, odgovor je jednostavan: NIS je godinama pljačkan i na kraju rasprodat.
Slučaj Kolubara bi bio sitna riba pljuckavica za ono što bi se otkrilo u NIS-u kada bi bila sprovedena zaista ozbiljna istraga i kada bi se utvrdilo kojim firmama i kojim tajkunima je u godinama i decenijama iza nas nacionalna naftna kompanija opraštala dugove za gorivo, mazut i ko zna za šta sve još.
Recimo, kada bi se istražilo gdje je nestalo 360 miliona evra? Jer, Rusi su NIS platili 400 miliona evra, ali su veoma brzo otkrili da je kumulativni gubitak kompanije čak 36 milijardi dinara, odnosno tek nešto malo manje od cijene koju su oni platili za 51 osto akcija kompanije.
No, čak i da se taj poslovni minus sabere s postignutom prodajnom cijenom, opet je NIS otišao jeftinije od Maksija, a to automatski znači da je nakon pljačke usljedila i rasprodaja sa zamašnim popustom. Uostalom, i sam doskorašnji vicepremijer Mlađan Dinkić je tvrdio da NIS vrijedi najmanje dvije milijarde evra.
S druge strane, koliko je dobro Mišković udao Maksi pokazuje i čuvena i slavna prodaja Mobtela. Milijardu i 513 miliona evra je platio norveški gigant Telenor za dio negdašnjeg Karićevog provajdera mobilne telefonije. Od ove sume Srbiji je pripalo 1,15 milijardi evra, od čega 320 miliona po osnovu prodate licence, dok je drugi suvlasnik, kompanija „Holdenhurst holding” dobila ostatak novca.
Dakle, kada se sve sabere ostaje da predložimo Vladi Srbije da prodaju i sudbinu Telekoma ne prepusti tenderu već – Miškoviću. Možda bi on kompletnu domaću fiksnu telefoniju sa većim djelom telekomunikacionom infrastrukturom i pride MTS-mobilnom telefonijom uspio da proda skuplje.
Podsjetimo, država je za 51 odsto Telekoma Srbije odredila minimalnu cijenu od 1,4 milijarde evra, pa ako neko toliko i plati, ispada da cijeli ovaj telekomunikacioni sistem i svi priključci na fiksnu telefoniju koju su platili za priključak sami građani, vrijedi tek duplo više od Maksijevih samoposluga. Dnevnik