LONDON , Proroci su 2012. mnogo toga promašili – Grčka nije napustila evrozonu, evro nije propao, a nijedan od ta dva scenarija se vjerovatno neće ostvariti ni u 2013, piše londonski poslovni list “Economist”.
Vilijam Bajter iz bankarske grupacije Citigroup revidirao je naniže šanse da Grčka napusti zonu evra na 60 sa 90 odsto, dok je bonitetska agencija “Standard & Poor's” podigla rejting te zemlje za čak šest stepeni na B-.
Ipak, pesimisti nisu toliko precijenili evropske probleme, koliko su potcijenili političku volju da se spriječi raspad evrozone, iako ta volja nije dovoljna da bi se ispravile strukturne nepravilnosti u brojnim zemljama.
Mastrihtskim ugovorom Evropske unije formirana je zajednička evropska valuta. Planirano je da svaka država bude odgovorna za sopstveni budžet i ekonomsku politiku, uz pravila (često ignorisana) koja bi ih sprečavala da nagomilaju prevelike dugove, navodi list. Kada je formirana monetarna unija, nisu bili planirani paketi pomoći za pojedinačne zemlje, ali je čišćenje fiskalnog nereda ipak postalo kolektivni zadatak, a rješenje problema se još ne nazire.
Od pomoći je što je privremeni fond za spas, kreiran da pomogne Grčkoj, Irskoj i Portugaliji, prerastao u trajni, Evropski stabilizacioni mehanizam (ESM). Takođe je dobro što se evrozona ponovo posvetila tome da spasi “prvog grešnika”, Grčku, kojoj je odobrena dugo odlagana tranša pomoći i kojoj su ublaženi fiskalni ciljevi i uslovi u okviru programa pomoći.
Problemi u Španiji i Italiji takođe su pokrenuli podjelu odgovornosti i rizika u vezi sa bankama. Svega šest mjeseci nakon što su lideri evrozone obećali da će prekinuti “začarani krug” između banaka i država, ministri finansija odobrili su zakonski okvir za uspostavljanje jedinstvene bankarske supervizije u monetarnoj uniji. Kada supervizija bude pokrenuta, ESM će moći direktno da dokapitalizuje posrnule banke.
Evrozona, takođe, uvodi još stroža fiskalna pravila. Lideri će sljedećeg juna pregovarati o prijedlozima da države potpišu “ugovore” koji bi ih obavezali na strukturne reforme, u okviru kojih bi državama bila ponuđena pomoć tokom sprovođenja bolnih mjera.
Međutim, nadaleko najvažnija akcija u 2012. bilo je obećanje predsjednika Evropske centralne banke (ECB) Marija Dragija da će “uraditi sve što je potrebno” da spriječi raspad evrozone. ECB je navela da je spremna da kupuje kratkoročne obveznice zemalja u problemima u “neograničenim” količinama, pod uslovom da države pristanu na reforme. Nakon tog poteza banke, troškovi zaduživanja Italije i Španije značajno su pali.
Veća stabilnost u evrozoni zasigurno će pomoći ekonomiji, ali ECB navodi da je taj blok zemalja ušao u recesiju krajem 2012. i da će se iz nje izvući tek krajem 2013. Recesija je najdublja u problematičnim perifernim zemljama, a nezaposlenost je u stalnom porastu. Više od četvrtine radnika i polovine mladih je bez posla u Španiji i Grčkoj.
U bliskoj budućnosti evrozona će biti zasnovana više na modifikovanom Mastrihtskom ugovoru, sa strožim pravilima i aktivnijom centralnom bankom, nego na istinskom fiskalnom federalizmu. To je možda dovoljno da evro preživi, ali ne i da napreduje. U najboljem slučaju, oporavak perifernih zemalja zone evra biće spor, čak i ako one pokrenu ozbiljne reforme. U najgorem slučaju, nedostatak dugoročnog plana podstaći će tržišta da evro gurnu nazad u ralje finansijskog pakla, zaključuje list. Economist
Evro preživio, ali još neće ozdraviti
