SARAJEVO – Najskuplji je proizvod koji ima samo jednog isporučioca jer tada ne znate šta je cijena a šta posljedica monopola. Mi često čujemo da, iako se kunemo u veliko prijateljstvo sa Rusijom, ipak najskuplje u Evropi plaćamo njihov gas – kaže profesor Goran Radosavljević
Bez obzira na primedbe Energetske zajednice o nepoštovanju regulative Evropske unije, bez obzira na to što je Vlada povukla Predlog zakona o davanju garancija Javnom preduzeću “Srbijagas”, potrebnih za završetak izgradnje “Turskog toka” kroz Srbiju – stručna javnost očekuje da bi prve količine “plavog energenta” kroz novi gasovod iz Bugarske trebalo da poteku do sredine sledeće godine. To će omogućiti da Srbija, osim trase kroz Ukrajinu koja je opterećena političkom nestabilnošću, dobije taj energent iz još jednog pravca, ali za sada ne rešava problem stvarne diversifikacije snabdevanja, na čemu insistira EU, jer kroz oba cevovoda protiče samo ruski gas, a uvođenje novih igrača na tržište još je na dugom štapu.
Generalni sekretar Udruženja za gas Srbije Vojislav Vuletić ističe da je reč o velikom i značajnom poslu koji ne mogu da zaustave ni Energetska zajednica niti krugovi u Srbiji koji lobiraju za interese Sjedinjenih Američkih Država jer taj projekat vide kao konkurenciju distribuciji američkog tečnog gasa u Evropi.
– Primedbe Energetske zajednice da se izgradnjom “Turskog toka” ne poštuju regulative EU o sprovođenju energetskih projekata, kao i da se suzbija konkurencija, nisu ni realne ni ozbiljne. Njihov jedini cilj je da administracija u EZ opravda svoje postojanje, kada već nema nikakav uticaj u izgradnji gasne infrastrukture u Evropi. Nije tačno da će izgradnjom “Turskog toka” trećoj strani biti onemogućen pristup gasovodu. Naime, Srbija je u svoja zakonska rešenja implementirala “Treći energetski paket” EU kojim se upravo omogućava većem broju proizvođača da distribuira svoj gas kroz gasovode izgrađene na teritoriji naše zemlje. To u praksi znači da naši zakoni garantuju mogućnost zakupa kapaciteta i transporta gasa “Turskim tokom” svim proizvođačima i distributerima. To može biti azerbejdžanski, iranski, američki ili gas nekog drugog proizvođača – kaže Vuletić i dodaje kako je to ipak teorija, dok u praksi ograničenje predstavlja to što sem Rusije niko nema dovoljne količine gasa da podmiri potrebe evropskih potrošača.
Svi interesi u jednoj trasi
Upravo zato, smatra naš sagovornik, mala je vjerovatnoća da projekat zaustavi Energetska zajednica ili neko u Vladi Srbije ko se protivi izgradnji “Turskog toka”, a tu apostrofira Zoranu Mihajlović, aktuelnu ministarku rudarstva i energetike.
– Reč je o projektu kojim bi se preko Srbije gasom snabdevala Mađarska iz jednog kraka a preko druga dva Hrvatska i Bosna i Hercegovina. Sada je potrebno da se sprovedu radovi na izgradnji odgovarajuće infrastrukture koji će omogućiti da gas iz Srbije ide ka Mađarskoj i drugim zemljama i realno je očekivanje da prve količine kroz “Turski tok” iz Bugarske kroz Srbiju poteku do sredine sledeće godine – navodi Vuletić.
Generalni sekretar Naftnog komiteta i profesor na FEFA Univerzitetu Goran Radosavljević kaže da nekog velikog pritiska Amerikanaca zbog izgradnje “Turskog toka” i nije bilo, osim prilikom potpisivanja sporazuma sa Albancima u Vašingtonu, kada se “provukla” ta tačka o neophodnoj difersifikaciji u snabdevanju gasom.
– Istina, bilo je pritisaka na kompanije koje su učestvovale u izgradnji “Severnog toka 2“, dok je za trasu iz Turske bilo manje nego kod ranije propalog “Južnog toka”. Oni zapravo ne spore izgradnju gasovoda već traže difersifikaciju izvora snabdevanja. I to će se nastaviti, jer promena administracije u Beloj kući retko donese izmene u spoljnoj politici SAD. Strateški cilj Amerike je da smanji ruski uticaj u Evropi, naročito izrađen kroz energetsku zavisnost – objašnjava Radosavljević i potvrđuje da je izgradnja gasovoda kroz Srbiju veliki projekat koji se, čak i ako postoje nesuglasice u Vladi po tom pitanju, već privodi kraju.
U Energetskoj zajednici, međutim, ne odustaju od kritika, pa je zamenik direktora Sekretarijata EZ, Dirk Bušle, nedavno izjavio da izgradnja trase kojom se Srbija priključuje “Turskom toku”, dodatno jača monopolski položaj ruskog “Gasproma” i Javnog preduzeća “Srbijagas” na tržištu Srbije u narednih najmanje 20 godina.
Činovničke igre
Naime, Srbija je implementirala u svoje zakonodavstvo odredbe “Trećeg energetskog paketa” EU, ali je istovremeno Agencija za energetiku Srbije gradnju “Turskog toka” izuzela iz te regulative. Time je ruskom Gaspromu omogućeno da kao većinski vlasnik Gastransa (kompanije u Srbiji koja gradi taj gasovod, manjinski udeo u njoj pak ima Srbijagas) istovremeno poseduje gasnu infrastrukturu i da bude snabdevač, bez zakonske obaveze da u naredne dve decenije reguliše pristup treće strane za prenos gasa.
Istini za volju, pravila EU i Energetske zajednice čiji je Srbija član, dozvoljavaju da se pojedini projekti izuzmu iz primene “Trećeg energetskog paketa” u slučaju da operator gasovoda, u ovom slučaju rusko-srpski Gastrans, između ostalog dokaže kako uložena investicija unapređuje kokurenciju i da je izuzeće srazmerno veličini rizika povezanog sa investicijom.
Energetska zajednica čvrsto stoji na stanovištu da Gastrans na tom planu ne daje nikakve garancije da će potrebne norme biti ispoštovane. Agencija za energetiku Srbije pak smatra da su Gasprom i Srbijagas obezbedili sve tražene garancije kao i da izgradnja “Turskog toka” unapređuje sigurnost snabdevanja gasom u regionu. Ovaj drugi deo Energetska zajednica ne negira, ali tvrdi da Gastrans nije dobio obavezu da poštuje principe konkurencije niti ima komercijalni interes za tako nešto, već da ovim projektom učvršćuje monopol. Zbog toga EZ zahteva dodatne uslove za izuzeće “Trećeg energetskog paketa” u konkretnom slučaju koji će, između ostalog, usloviti Gastrans da smanji sopstveni ekskluzivni pristup gasovodu kako bi se konkurenciji obezbedio bolji pristup njegovim kapacitetima.
Uprkos protivljenju EZ, Agencija za energetiku Srbije je usvojila pravo na izuzeće izgradnje “Turskog toka” iz “Trećeg energetskog paketa” naglasivši da je “sprovela sve preporuke Sekretarijata EZ koje je mogla da primeni u važećem zakonskom okviru, kako bi se osiguralo da projekat neće naštetiti konkurenciji na srpskom tržištu”.
Biće kredita
Kada je o unutrašnjim preprekama reč, stručnjaci ne smatraju preterano važnom odluku Vlade, odnosno Ministarstva finansija, da iz skupštinske procedure povuče zakon kojim bi “Srbijagasu” dala garancije za kredit od 70 miliona evra potrebnih za završetak radova na gasovodu kroz Srbiju. Tvrde da su više u pitanju ranije nesuglasice i svojevrstan pritisak koji ministarka Zorana Mihajlović vrši na direktora “Srbijagasa” Dušana Bajatovića. Spekuliše se da zakon neće u potpunosti biti odbačen već da će samo doći do njegovog preispitivanja. Postoje tvrdnje da su neke cifre iz posla za koji se uzima kredit veće nego što je realno, pa će se ta stvar ispitati. Moguće je da ima “naduvavanja” nekih stavki i odlaganje je način da se one provere.
Inače, kredit “Srbijagasa” kod Vojvođanske banke, OTP banke i Poštanske štedionice, za koje su potrebne državne garancije, namenjen je za izgradnju kompresorskih stanica, neophodnih za nesmetano kretanje gasa preko Srbije ka Mađarskoj i drugim pravcima. To je deo preostalih radova koji bi trebalo da se okončaju do proleća, jer su cevi za transport već postavljene i u Bugarskoj i u Srbiji.
Čekajući mehanizme tržišta
Ali, priča o snabdevanju plavim energentom ne završava se ovde. Profesor Radosavljević podseća da je mnogo manje prostora u javnosti dato projektu koji bi omogućio i difersifikaciju izvora snabdevanja.
– Od 1. januara počinje da radi terminal za tečni naftni gas, NLG, u Omišlju na Krku, a to je vrlo značajno za naš region. Ovih dana isplovio je brod koji u probnoj turi iz postrojenja u Španiji treba da preuzme utečnjeni gas i doveze ga u Omišalj gde će ponovo biti prenet u gas i dalje uobičajeno transportovan cevovodom. Koliko god je trasa “Turskog toka” bitna jer diversifikuje pravac dopremanja, ipak je izvor ostao isti, ruski gas. Terminal u Omišlju je mogućnost da se otvori tržište i uvede stvarna konkurencija među snabdevačima. LNG se može kupiti svuda, od Katara, Amerike ili Rusije, to je isti gas samo se na niskoj temperaturi prevede u tečno stanje, transportuje kao i nafta, brodovima, cisteranama a pre ulaska u cevovod se obrnutim postupkom vrati u gasovit oblik – objašnjava Radosavljević.
On naglašava da je potencijal LNG terminala u Omišlju za sada skroman, posebno kada se uporedi sa šest milijardi kubika ruskog gasa, čak su i kapaciteti postrojenja i cevovoda zakupljeni za naredne dve do tri godine. Ali, to otvara put za diversifikaciju izvora snabdevanja i Srbija bi u takvim projektima trebalo da učestvuje jer donose sigurnost u snabdevanju. Radosavljević potvrđuje da je LNG u ovom trenutku skuplji u odnosu na izvorni gas, ali naglašava da u trenutku kada postane alternativa, ples na tržištu sve može da izmeni.
– Najskuplji je proizvod koji ima samo jednog isporučioca jer tada ne znate šta je cena a šta posledica monopola. Mi često čujemo da iako se kunemo u veliko prijateljstvo sa Rusijom, ipak najskuplje u Evropi plaćamo njihov gas. Evropa ima niže cene, Bugarska ih je spustila onog trenutka kada je dobila mogućnost da koristi više izvora. Naznaka da energent možete nabaviti i od nekog drugog snabdevača otvara vam put za pregovore oko cene – zaključuje Radosavljević.
Inače, izgradnja deonice „Turskog toka“ kroz Srbiju započeta je u martu 2019. i završena je krajem te godine. Gasovod „Turski tok“ je počeo sa radom 8. januara, ide dnom Crnog mora od Rusije do obale Turske odakle se dalje transportuje za Severnu Makedoniju, Bugarsku i Grčku. Planirani kapacitet je 15,75 milijardi kubnih metara gasa godišnje, a iz kraka kroz Srbiju dalje bi se transportovao ka Mađarskoj i Hrvatskoj i BiH. Za Srbiju je to unosan projekat jer joj obezbeđuje dovoljne količine „plavog energenta“, alternativni pravac snabdevanja, ali i zaradu od tranzitne takse.
Misterija projekta
Kod nas se često pominje da je izgradnja gasovoda “pogurala” naviše BDP u trećem i četvrtom kvartalu prošle godine, međutim u Bugarskoj, istina za četvrtinu manja deonica, nije se ni osetila u ekonomskom rastu. Profesor Goran Radosavljević kaže da je naš BDP na jako niskom nivou, on po glavi stanovnika iznosi 7.500 dolara i jedan je od najnižih u Evropi, a uz to ga još od 2010. godine, posle ekonomske krize, prate jako niske stope rasta, tako da smo tek skoro dostigli nivo iz 2008. “Svaka veća investicija se zato odmah oseti, kao što je to bilo i sa početkom proizvodnje Fijata. Ja ne znam tačno zašto se u Bugarskoj ne vidi rast jer i oni nizak BDP. Možda je to pitanje za statističare, ali generalno je gradnja “Turskog toka” zavijena u misteruiju, jer prvo čujemo da je gradnja gotova, a onda da nam treba kredit da je završimo i zato pretpostavljam da je možda u jednom kvartalu došlo do nekih finansijskih transakcija vezanih za taj projekat a one su se potom odrazile na rast industrijske proizvodnje”, kaže Radosavljević.
Ko gradi “Turski tok”
“Turski tok” kroz Srbiju gradi Gastrans u kome ruski Gasprom ima 51 odsto udela a 49 srpsko javno preduzeće “Srbijas”. Glavni podizvođač je ruski IDC (Infrastruktura development i konstrakšn”), registrovan u Beogradu, a među podizvođačima su „Srbijagas”, uz italijanski „Sajpem”, koji su radili i projekat trase, kao i Milenium team, omiljena kompanija u većini državnih poslova.
“Turski tok“ ima planirani kapacitet od 15,75 milijardi kubnih metara gasa godišnje, a iz Srbije bi se dalje transportovao ka Mađarskoj , Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. U Srbiji se godi{nje potroši 2,7 milijarde kubnih metara gasa što znači da bi gasovod obezbeđivao dovoljne količine “plavog energenta” kako za tu zemlju tako i za potrošače u drugim zemljama do kojih će dolaziti. Ovaj projekat je unosan za Srbiju jer joj obezbeđuje dovoljne količine „plavog energenta“, alternativni pravac snabdevanja. Kroz Srbiju “Turski tok“ će se protezati u dužini od 403 kilometra a njegova izgradnja košta 1,8 milijardi evra. Troškove izgradnje snosi Gastrans a u manjem delu Srbijagas. Procenjuje se da bi od naplate tranzitne takse Srbija mogla da inkasira na godišnjem nivou oko 50 miliona evra.
Ruski gas za tržište Srbije zasad bez alternative
Iako je najavljeno da će “Južni gasni korodor”, koji gradi Azerbejdžan zajedno sa nekoliko kompanija iz zapadne Evrope među kojima je i Britiš petroleum, uskoro biti operativan Vojislav Vuletić, generalni sekretar Udruženja za gas Srbije, ističe da taj gasovod ne može da bude alternativa za snabdevanje potrošača u Srbiji jer su sve količine gasa koje će kroz njega proticati rezervisane za potrošače u zemljama Evropske unije. Kapacitet tog gasovoda za potrebe zemalja u Evropi iznosi 10 milijardi kubnih metara gasa godišnje. “Plavi energent” iz Azerbejdžana i tečni prirodni gas iz Sjedinjenih Američkih Država (sa terminala u Grčkoj) pokrivaće oko 30 odsto potrošnje u Bugarskoj, 20 procenata u Grčkoj i 12 odsto u Italiji. Kad bude u potpunosti završen infrastruktura tog gasovoda će omogućiti transport gasa ka Kosovu i Bosni i Hercegovini. Razmatra se i mogućnost izgradnje “Jonsko-jadranskog gasovoda” iz pravca Albanije ka Hrvatskoj, ali se povezivanje sa Srbijom, bar zasad ne spominje.
Kao alternativni pravac za dobijanje prirodnog gasa za potrošače u Srbiji navodi se “Severni tok 2” koji takođe radi rusko Gasprom. Iako je tehnički izvodljivo da se Srbija snabdeva gasom iz tog pravca Vuletić objašnjava da je to za Beograd manje isplativo jer bi se plaćale brojne tranzitne takse kroz zemlje kroz koje bi prolazio te bi bio znatno skuplji od onog koji bi se dobijao iz “Turskog toka”.
žurnal/danas.rs
