Incel: Sim­bol pri­vre­de pos­tao njen spo­me­nik (XIV)

   – U okvi­ru “In­ce­la” ne­ka­da su po­slo­va­le: “Ce­lu­lo­za”, “Vis­ko­za”, “Elek­tro­li­za”, “Ener­ge­ti­ka”, “In­dus­trij­ske plan­ta­že”

   – U “In­ce­lu” je pri­je ra­ta bi­lo za­po­sle­no 6.500 ra­dni­ka

BANJALUKA, “In­ce­lov” di­mnjak, ko­ji je ne­ka­da pred­stav­ljao sim­bol ba­nja­lu­čke pri­vre­de, ko­li­ko god to zvu­ča­lo mor­bi­dno, da­nas u naj­bu­kval­ni­jem smi­slu pred­stav­lja nad­gro­bni spo­me­nik uni­šte­ne i po­srnu­le pri­vre­de u naj­ve­ćem gra­du RS. Dru­gim ri­je­či­ma, uga­še­ni di­mnjak pre­du­ze­ća, ko­je je ne­ka­da za­poš­lja­va­lo vi­še od 6.500 ra­dni­ka, pre­tvo­rio se u sim­bol tran­zi­cij­skih i pri­va­ti­za­ci­onih me­še­ta­ra i spo­me­nik ar­mi­je obes­prav­lje­nih ra­dni­ka.

U okvi­ru SO­UR-a “In­cel”, ko­ji je bio gi­gant he­mij­ske in­dus­tri­je biv­še za­je­dni­čke drža­ve, ne­ka­da su po­slo­va­le “Ce­lu­lo­za” “Vis­ko­za”, “Elek­tro­li­za”, “Ener­ge­ti­ka”, “In­dus­trij­ske plan­ta­že” i još ne­ko­li­ko OOUR-a, ko­ji su os­tva­ri­va­li za­je­dni­čki izvoz od pre­ko 100 mi­li­ona do­la­ra. U kru­gu fa­bri­čkog kom­ple­ksa “In­ce­la” da­nas je smje­šte­no šez­de­se­tak pri­va­tnih pre­du­ze­ća i ne­ko­li­ko re­pu­bli­čkih us­ta­no­va i ja­vnih pre­du­ze­ća u ko­ji­ma uku­pno ra­di oko 1.500 ra­dni­ka. Po­red i izme­đu fir­mi i us­ta­no­va ko­je ra­de na­la­ze se ru­ini­ra­ni obje­kti ne­ka­daš­njeg pri­vre­dnog gi­gan­ta ko­ji pred­stav­lja­ju pra­vu sli­ku pri­va­ti­za­ci­je ovog pre­du­ze­ća.

Mir­ko Mil­kić, je­dan od biv­ših di­re­kto­ra u “In­ce­lu”, s nes­kri­ve­nom sje­tom go­vo­ri o fir­mi u ko­joj je pro­veo ra­dni vi­jek i pri­zna­je da vi­še od de­ce­ni­je i po ni­je sa­ku­pio hra­bros­ti da pro­đe kroz ka­pi­ju kroz ko­ju je u nje­go­vo vri­je­me sva­ko­dne­vno pro­la­zi­lo vi­še od 6.500 ra­dni­ka. Mil­kić ka­te­go­ri­čno tvrdi da je “In­cel” mo­gao da op­sta­ne i ka­že da su po­je­di­ni proi­zvo­dni po­go­ni, odno­sno OOUR-i, i da­nas mo­gli da ra­de i izvo­ze svo­je proi­zvo­de.

“‘Vis­ko­za’ je go­to­vo kom­ple­tnu proi­zvo­dnju izvo­zi­la u inos­tran­stvo, ugla­vnom u Nje­ma­čku, i za­hva­lju­ju­ći to­me, ‘In­cel’ je imao ve­li­ka de­vi­zna sred­stva ko­ja smo ‘po­su­đi­va­li’ os­ta­lim ju­go­slo­ven­skim fir­ma­ma. Za­što je on­da ‘Vis­ko­za’ mo­ra­la da pro­pa­dne? Ko­me je to bi­lo u in­te­re­su“, pi­ta se Mil­kić.

On ka­te­go­ri­čno tvrdi da se “In­cel” mo­gao res­tru­ktu­ri­ra­ti i ra­di­ti, ali pri­zna­je da su ne­ke ka­tas­tro­fal­ne gre­ške na­prav­lje­ne pri­je po­čet­ka ra­ta i ka­sni­je pri­va­ti­za­ci­je.

“Ta­daš­nja skup­šti­na op­šti­ne Ba­nja­lu­ka, či­ni mi se ne­gdje 1986. go­di­ne, odba­ci­la je pri­je­dlog da se spo­je ‘In­ce­lo­va’ ener­ga­na i grad­ska ‘To­pla­na’. Zbog to­ga Ba­nja­lu­ka da­nas ima ka­tas­tro­fal­no ri­je­še­no pi­ta­nje gri­ja­nja, jer je sa­mo tre­ba­lo spo­ji­ti ‘In­ce­lo­vu’ ener­ga­nu i ‘To­pla­nu’ i da­nas Ba­nja­lu­ka ne bi ima­la pro­blem s gri­ja­njem“, ka­že Mil­kić.

On objaš­nja­va da je “In­cel” imao odma­ra­li­šta od Po­re­ča do Ul­ci­nja, is­ti­ču­ći da je “Ce­lex” pri­je ra­ta ci­je­li Ja­dran snab­di­je­vao svo­jim proi­zvo­di­ma, odno­sno ubru­si­ma, to­alet pa­pi­rom, ma­ra­mi­ca­ma i os­ta­lim proi­zvo­di­ma.

“Znam da su ka­sni­je u pri­va­ti­za­ci­ji ne­ki Slo­va­ci pri­va­ti­zo­va­li ‘Ce­lex’ i za­drža­li proi­zvo­dnju i dra­go mi je da to ra­di, ali sma­tram da taj po­gon ni­je mo­rao da bu­de pri­va­ti­zo­van“, ka­že Mil­kić.

U pro­ce­su pri­va­ti­za­ci­je, ve­ći­na pre­du­ze­ća iz sas­ta­va “In­ce­la” za­vrši­la je u ste­ča­ju, a imo­vi­na u ru­ka­ma taj­ku­na. Naj­bo­lji pri­mjer pred­stav­lja upra­vo “Vis­ko­za”, či­ja je ne­ka­daš­nja zgra­da u kru­gu “In­ce­la”, po­zna­ta kao “zgra­da 140”, za­vrši­la u ru­ka­ma vla­sni­ka kom­pa­ni­je “Ekva­tor” or­đa Da­vi­do­vi­ća, is­to kao i ho­tel “Sla­vi­ja” u stro­gom cen­tru Ba­nja­lu­ke. Da­vi­do­vić, odno­sno nje­go­va kom­pa­ni­ja “Ekva­tor”, pos­tao je vla­snik po­me­nu­te zgra­de u iz­vršnom sud­skom pos­tup­ku na ime du­ga “In­ce­la” pre­ma ovoj kom­pa­ni­ji od oko mi­li­on ma­ra­ka. Na­kon što je do­šao u po­sjed po­me­nu­te zgra­de, Da­vi­do­vić je zgra­du sa­ni­rao i pre­pro­dao in­sti­tu­ci­ja­ma RS za 13 mi­li­ona KM. U njoj su da­nas smje­šte­ni In­spe­kto­rat RS, Agen­ci­ja za uprav­lja­nje odu­ze­tom imo­vi­nom i “Slu­žbe­ni gla­snik RS”.

Je­di­ni po­zi­ti­van pri­mjer pred­stav­lja “In­ce­lov” ne­ka­daš­nji po­gon “Ce­lex”, ko­ji je ku­pi­la slo­va­čka fir­ma “Eco In­vest”. Slo­va­ci su 65 od­sto drža­vnog ka­pi­ta­la, či­ja je vri­je­dnost pro­ci­je­nje­na na 7,4 mi­li­ona, ku­pi­li za 500.000 KM. To je pra­kti­čno i je­di­na fir­ma iz sas­ta­va ne­ka­daš­njeg gi­gan­ta ko­ja je za­drža­la dje­la­tnost i u ko­joj da­nas ra­di vi­še od 200 ra­dni­ka, dok su os­ta­la pre­du­ze­ća, kao što smo re­kli, za­vrši­la ili u ste­ča­ju ili u vla­sniš­tvu taj­ku­na, ko­je su za­ni­ma­li sa­mo imo­vi­na i ze­mlji­šte tih pre­du­ze­ća, a ne su­dbi­na ra­dni­ka.

Vla­da RS za­drža­la je ve­ćin­ski ka­pi­tal u “Po­slo­vnoj zo­ni” i “In­dus­trij­skim plan­ta­ža­ma”. Di­re­ktor “Po­slo­vne zo­ne” u­rađ Ba­njac ne di­je­li miš­lje­nje Mir­ka Mil­ki­ća i ka­že da “In­cel” je­dnos­ta­vno ni­je mo­gao da op­sta­ne. Ba­njac ka­že da se stva­ri mo­ra­ju po­sma­tra­ti iz ši­reg kon­tek­sta, a ne sa­mo na na­čin da se “In­cel” ba­vio proi­zvo­dnjom de­fi­ci­tar­nih proi­zvo­da.

“U glo­bal­nim okvi­ri­ma, proi­zvo­dnjom ce­lu­lo­ze, što je ne­ka­da bi­la pra­kti­čno osno­vna dje­la­tnost ‘In­ce­la’, da­nas se ba­vi sve­ga če­ti­ri ili pet kom­pa­ni­ja na glo­bal­nom ni­vou, ta­ko da je ilu­zor­no go­vo­ri­ti da je ‘In­cel’ sa svo­jim ka­pa­ci­te­ti­ma i zas­tar­je­lom te­hno­lo­gi­jom mo­gao da se bo­ri s nji­ma. Po­red to­ga, po­oš­tre­ni su eko­lo­ški stan­dar­di ko­je ‘In­cel’ je­dnos­ta­vno ni­je mo­gao da pra­ti“, objaš­nja­va Ba­njac.

On se ne sla­že ni s tvrdnja­ma da je “In­cel” uni­šten, jer, ka­ko ka­že, u kru­gu ne­ka­daš­njeg “In­ce­la”, odno­sno u okvi­ru “Po­slo­vne zo­ne” na či­jem je če­lu, tre­nu­tno ra­di vi­še od 70 pri­vre­dnih su­bje­ka­ta ko­ji za­poš­lja­va­ju oko 1.700 ra­dni­ka.

“Sa­mo ‘Po­slo­vna zo­na’ ima 59 za­po­sle­nih, od ko­jih naj­ve­ći broj ra­di na održa­va­nju“, ka­že Ba­njac. Na pi­ta­nje ka­ko je “Po­slo­vna zo­na”, ko­ja pra­kti­čno ži­vi od ubi­ra­nja ki­ri­je za iz­da­te obje­kte u kru­gu ne­ka­daš­njeg “In­ce­la”, kao i od pri­li­čno spor­ne na­pla­te ulas­ka u ovoj krug, pro­šle go­di­ne na­pra­vi­la gu­bi­tak od pre­ko 800.000 KM, Ba­njac ka­že da je ri­ječ o iš­čiš­ća­va­nju i is­knji­ža­va­nju odre­đe­nih stva­ri iz ra­ni­jeg pe­ri­oda.

“Mi smo sva­ke go­di­ne po­slo­va­li po­zi­ti­vno, ali mo­ra­li smo ura­di­ti odre­đe­na is­knji­ža­va­nja i zbog to­ga je pri­ka­zan po­slo­vni mi­nus. Da to ni­smo ura­di­li pro­šle go­di­ne, mo­ra­li bi­smo da ura­di­mo ove“, ka­že Ba­njac.

On pri­zna­je da je “Po­slo­vna zo­na” još pu­na ru­ini­ra­nih zgra­da ko­je pred­stav­lja­ju pra­vo ru­glo, ali is­ti­če da su za nji­ho­vo ukla­nja­nje ili sa­na­ci­ju po­tre­bna mi­li­on­ska sred­stva.

“Bel­fan” pri­mjer la­žnog ste­ča­ja

Pri­va­ti­za­ci­ja biv­šeg “In­ce­lo­vog” pre­du­ze­ća “Bel­fan” pred­stav­lja škol­ski pri­mjer “za­ko­ni­te” pri­va­ti­za­ci­je u ko­joj no­vi vla­snik ku­pi drža­vno pre­du­ze­će, ras­pro­da imo­vi­nu i na kra­ju fir­mu gur­ne u ste­čaj. Pe­ri­od od pri­va­ti­za­ci­je do ste­ča­ja ot­kri­va ci­je­lu mre­žu po­slo­va­nja po­ve­za­nih pra­vnih li­ca i pro­da­je imo­vi­ne dru­gim fir­ma­ma.

Ve­ćin­ski vla­snik “Bel­fa­na” 2003. go­di­ne pos­tao je Ve­li­mir Ilić, ko­ji je već 15. ju­na 2004. go­di­ne fir­mu po­di­je­lio na dvi­je no­ve fir­me – “Bel­fan no­vi” i “In­bel” u ko­jem je di­re­ktor bio nje­gov sin Dra­gan Ilić, po­znat i kao vla­snik ugos­ti­telj­skog obje­kat “La Te­ra­ca” u ba­nja­lu­čkom na­se­lju La­za­re­vo, ka­že naš sa­go­vor­nik ko­ji je že­lio da os­ta­ne ano­ni­man.

Po­tom je imo­vi­nu i po­slo­vne obje­kte u kru­gu “In­ce­la” u vla­sniš­tvu “Bel­fa­na”, odno­sno u vla­sniš­tvu no­vo­for­mi­ra­nih pre­du­ze­ća “Bel­fan no­vi” i “In­bel”, pre­ma do­ku­men­ta­ci­ji ko­ja je u na­šem po­sje­du, pro­dao pre­du­ze­ći­ma “Max pa­pir”, “Me­gas­til”, “San­ta­na”, “Če­gar”, “Jo­ne­ko”, “Grand Sa­ni” i “To­ma­to Com­merc”, a ugo­vor o fi­zi­čkoj di­obi ne­po­kre­tnos­ti za­klju­čen je 29. fe­bru­ara 2008. go­di­ne.

Na­kon za­klju­če­nja po­me­nu­tog ugo­vo­ra i di­obe imo­vi­ne, Osno­vni sud u Ba­nja­lu­ci, odno­sno su­di­ja Ne­de­ljko Mi­li­je­vić, na pri­je­dlog di­re­kto­ra “Bel­fan no­vi” Slav­ka Bo­san­či­ća, do­nio je 14. okto­bra 2008. go­di­ne rje­še­nje o po­kre­ta­nju ste­čaj­nog pos­tup­ka u ovom pre­du­ze­ću. Sa­gla­snost za po­kre­ta­nje ste­čaj­nog pos­tup­ka da­la je i pri­vre­me­ni ste­čaj­ni upra­vnik Lju­bin­ka Be­rić-Ri­so­je­vić, ko­ja je u pi­sa­nom iz­vje­šta­ju na­ve­la da “pre­du­ze­će od 2007. go­di­ne ne obav­lja po­slo­vnu akti­vnost zbog pla­te­žne ne­spo­so­bnos­ti”, te da “ra­spo­la­že imo­vi­nom iz ko­je se mo­gu na­mi­ri­ti tro­ško­vi ste­čaj­nog pos­tup­ka”.

Ste­čaj­ni pos­tu­pak u ovoj fir­mi je za­vršen, a is­ti sce­na­rio je za­po­čet i u fir­mi “In­bel” i to 9. ju­na 2011. go­di­ne ka­da je di­re­ktor Dra­gan Ilić pre­dlo­žio otva­ra­nje ste­čaj­nog pos­tup­ka. Pri­vre­me­ni ste­čaj­ni upra­vnik se pro­ti­vio tom pri­je­dlo­gu, ali se na­kon na­la­za fi­nan­sij­skog vje­šta­ka Mio­dra­ga Ze­ljko­vi­ća slo­žio s pri­je­dlo­gom i is­ti sud i is­ti su­di­ja kao i u slu­ča­ju “Bel­fan no­vi”, da­kle Ne­de­ljko Mi­li­je­vić, 10. ma­ja 2012. go­di­ne do­nio je rje­še­nje o otva­ra­nju ste­čaj­nog pos­tup­ka u “In­be­lu”, ko­ji još ni­je okon­čan. In­te­re­san­tno je da je di­re­ktor “In­be­la” Dra­gan Ilić u pri­je­dlo­gu za po­kre­ta­nje ste­ča­ja pri­znao da je “imo­vi­na pre­du­ze­ća, odno­sno ne­kre­tni­ne pro­da­te ra­di izmi­re­nja du­go­va”, kao i da su “ma­ši­ne i opre­ma za obav­lja­nje re­gis­tro­va­ne dje­la­tnos­ti već ra­ni­je pro­da­te ra­di izmi­re­nja oba­ve­za pre­ma po­vje­ri­oci­ma”.

Pra­vi ku­ri­ozi­tet u ci­je­lom slu­ča­ju pred­stav­lja či­nje­ni­ca da se, uprkos zah­tje­vi­ma biv­ših ra­dni­ka “Bel­fa­na”, ni­ko od in­spe­kcij­skih ili is­tra­žnih or­ga­na ni­je ozbi­ljno za­in­te­re­so­vao za pri­va­ti­za­ci­ju ovog pre­du­ze­ća iz če­ga se mo­že za­klju­či­ti da je “Bel­fan”, kao i ve­ći­na os­ta­lih pri­va­ti­zo­va­nih pre­du­ze­ća u Srpskoj, uni­šten po za­ko­nu.

“In­dus­trij­ske plan­ta­že”po­zi­ti­van pri­mjer!

Po­red “Po­slo­vne zo­ne”, u ve­ćin­skom vla­sniš­tvu Vla­de RS su i “In­dus­trij­ske plan­ta­že” za ko­je se slo­bo­dno mo­že re­ći da su, po­red “Ce­lexa”, je­di­na zdra­va fir­ma iz sas­ta­va biv­šeg “In­ce­la”. Ovo pre­du­ze­će se ba­vi plan­ta­žnim uz­go­jem šum­skog drve­ća i po­sje­du­je oko 7.500 he­kta­ra pod plan­ta­ža­ma na po­dru­čju La­kta­ša, Če­lin­ca, Srpca i Prnja­vo­ra. Pre­ma iz­vje­šta­ju ne­za­vi­snih re­vi­zo­ra o po­slo­va­nju ovog pre­du­ze­ća u pro­šloj go­di­ni, “In­dus­trij­ske plan­ta­že” po­sje­du­ju imo­vi­nu vri­je­dnu oko 110 mi­li­ona KM i os­tva­ru­ju go­diš­nji pri­hod od 3,5 mi­li­ona KM. Uprkos to­me, upu­će­ni tvrde da se upra­vo zbog to­ga već go­di­na­ma ple­te mre­ža i pra­vi plan ka­ko da se ovo pre­du­ze­će sro­že na naj­ni­že gra­ne, ka­ko bi nje­go­va imo­vi­na i vri­je­dne plan­ta­že, po uho­da­nom re­cep­tu, za­vrši­le u ru­ka­ma no­vo­pe­če­nih bo­ga­ta­ša. Na sre­ću, Upra­va ovog pre­du­ze­ća za sa­da se us­pje­šno odu­pi­re svim pri­tis­ci­ma o če­mu svje­do­či i po­zi­ti­vna ocje­na re­vi­zo­ra.

Ko je pro­dao odma­ra­li­šta na Ja­dra­nu?!

Po­se­bnu pri­ču u ve­zi s imo­vi­nom biv­šeg “In­ce­la” pred­stav­lja­ju odma­ra­li­šta ovog ne­ka­daš­njeg pri­vre­dnog gi­gan­ta ši­rom ja­dran­ske oba­le. Naj­ve­ći broj pri­ja­va u tim pre­dme­ti­ma po­dni­je­la je Ko­mi­si­ja za re­vi­zi­ju pri­va­ti­za­ci­je u RS u vri­je­me dok je njen pred­sje­dnik bio Sa­vo [e­va­lje­vić, ali ni­je po­zna­to da je bi­lo ko­ja pri­ja­va za­vrši­la sud­skim epi­lo­gom i to ne sa­mo kad je ri­ječ o imo­vi­ni “In­ce­la”, već i broj­nih dru­gih pre­du­ze­ća iz RS. Iz na­dle­žnih tu­ži­la­šta­va sti­za­la su sa­mo štu­ra sa­op­šte­nja da se pos­tup­ci na­la­ze u fa­zi is­tra­ge, ta­ko da pra­kti­čno ni­ko ne zna ka­kva je su­dbi­na pre­os­ta­lih odma­ra­li­šta na oba­la­ma Ja­dra­na či­ji vla­sni­ci su pro­pa­li i uni­šte­ni pri­vre­dni gi­gan­ti iz RS, me­đu ko­ji­ma je i biv­ši po­nos he­mij­ske in­dus­tri­je SFRJ.

SU­TRA

GO­SPOD­SKA: Taj­kun­ska uli­ca bez bro­ja

Poslovni portal CAPITAL i Nezavisne novine