NOVI SAD, Krah srpskog modela privatizacije i pogubnost tajkunske ekonomije imamo priliku da vidimo u završnom činu sage u kojoj Miroslav Mišković prodaje pola Maksija.
Ništa čudno, neki će reći.
Možda i nije čudno jer se tako nešto i očekivalo, ali problem je u tome što Mišković prodaje ono što su platili građani Srbije i srpske kompanije koje su poslovale s Deltom prethodnih desetak godina.
Kako je nedavno najavio i sam Miroslav Mišković, prodaja pola trgovinskog lanca Maksi belgijskoj kompaniji Delez je gotova stvar. Mediji spekulišu da bi konačan dogovor mogao biti postignut i ugovor potpisan već ovih dana, ali bilo kako bilo jasno je da će novi gazda skoro stići u najveći trgovinski lanac u Srbiji.
Kako sada stvari stoje, predstavnici Deleza iz Belgije i Delte potpisaće ugovor o prodaji 50 odsto Delta maksija, a Belgijanci će, pored polovine akcija, dobiti i takozvanu zlatnu akciju, kojom će upravljati kompanijom.
Prema, takođe, nezvaničnim informacijama, u prvoj fazi predviđeno je da Delta dobije 300 miliona evra za pokrivanje najakutnijih dugovanja, a preuzimanje Maksija predviđeno je za naredne dvije godine.
Gdje je problem? Pa u tome što su izmrcvareni i siromašni građani Srbije, s najnižim platama u regionu i Evropi, kroz visoke marže svakodnevno plaćali razvoj Delta maksija da bi na kraju, kada je kompanija narasla i izašla van granica Srbije, bila prodata. Slušali smo priče kako će Maksi povući cijelu srpsku privredu, kako će se na rafovima bugarskog Pikadilija, kojeg je Mišković kupio, naći i silni proizvodi iz Srbije…
Da je tako bilo sve bi bilo u redu, jer je, naravno, u redu da se oko jedne velike kompanije razvijaju druge manje firme u Srbiji i da im ona bude odskočna daska za nastup na stranom tržištu. Međutim, sva je prilika da je Maksi nastao jedino zato da bi ga Mišković prodao. I to nije prvi put.
Mišković je isto uradio i s Delta bankom. Iza navodne pomoći i unapređenja srpske ekonomije krila se puka zarada i dokaz da u Srbiji skoro i nema prave kompanije već da naši tajkuni djeluju po principu investicionih fondova. Kupe jeftino da bi prodali i preprodali skupo.
Deset godina preganjanja, priča o monopolima i visokim maržama, rokovima plaćanja i držanja kooperanata u šaci otišlo je za srpsku ekonomiju u vjetar , ali u Miškovićev džep.
Umjesto da je neki veliki trgovinski lanac ili nekoliko njih došlo još 2001. godine u Srbiju i u otvaranje super i hiper marketa uložilo nekoliko stotina miliona evra, kada su nam pare bile najpotrebnije poslije mrcvarenja i ratova, mi smo gajili i skupo plaćali lagano narastanje Miškovićevog Maksija. Građani kroz marže, a kompanije tako što im je Delta robu plaćala s pola godine zakašnjenja.
Da ne govorimo o tome da ni danas do kraja nije jasno šta je bilo s privatizacijom C marketa, koji je bio jedna od okosnica buduće imperije zvane Delta maksi. Pa tu je i šećerna afera, u kojoj je Delta, takođe, odigrala jednu od glavnih uloga, pa kupovina i preprodaja srpskih kompanija poput slučaja somborske uljare, koju je preprodao Predragu Rankoviću Peconiju…
Stvar naravno neće popraviti ni to gdje će Mišković platiti porez za pazar koji se sprema. Premijer Mirko Cvetković vjeruje da će pare za kupovinu Maksija završiti u Srbiji, a ne na Kipru.
Mišković sada najavljuje da će novac ulagati u poljoprivredu. Samo da ne traži da mu država plaća subvencije. Na kraju se pokazalo da su bili u pravu svi koji su tvrdili da su monopoli glavni razlog što u Srbiji nema velikih i značajnih trgovinskih lanaca poput Teska, Kore, Lidla… Nema ni Ikee, ali to je nešto drugačija priča, a ipak slična. Dnevnik
