– Diskriminatorski položaj radnika u realnom sektoru u odnosu na javni: manje plate, teže do kredita, više rade u težim uslovima
– Savanović: Drastične su razlike u uslovima i težini rada, ali plate su obrnuto proporcionalne
– Pavlović: Javni sektor ne plaća obaveze, ali njihovim uposlenicima se ovjeravaju knjižice
– Grabovac: Finansijske mogućnosti poslodavaca u realnom sektoru ograničene
BANJALUKA, Radnici u realnom sektoru Republike Srpske i BiH diskriminisani su po mnogim osnovama. Plaćeni su dvostruko manje u odnosu na radnike u javnom sektoru, banke im postavljaju mnogo strože uslove za kredit, često ne mogu da ostvare pravo na zdravstvenu zaštitu, godišnji odmor imaju, ali ne i broj dana propisan zakonom, a naknade uz platu su im samo pusti san.
I poslodavci i predstavnici sindikata saglasni su kada su u pitanju razlike između radnika u javnom i realnom sektoru u RS – bolne su jer je diskriminacija vidljiva u svim segmentima.
Drastične razlike u platama
Prosječna plata radnika u realnom sektoru u RS iznosi 600 KM, dok su primanja u javnom sektoru dva puta veća. Isto je i sa svim drugim privilegijama pa su zaposleni kod privatnika i oni na državnim jaslama u odnosu jedan naprema dva. Prosječan lični dohodak je pao za 2,5 odsto, tvrde ekonomisti.
Centar za istraživanje i studije GEA uporedio je primanja radnika u javnom i realnom sektoru.
„Na nivou BiH prosječna plata u javnoj upravi je oko 1.100 KM, a u prerađivačkoj industriji, koja je dio realnog sektora, je 650 KM. Govorimo o gotovo duplo većoj plati u javnim preduzećima. Zato imamo situaciju da nam poslovi u realnom sektoru nisu konkurentni. To se posebno vidi u informacionim tehnologijama i u finansijskom posredovanju, jer radnici neće u privatne firme ako su u mogućnosti da rade u javnim. Zato ispaštaju svi. Za isti posao radnik u realnom i javnom sektoru treba da bude isto plaćen, jer ima isti opis posla. Tu mislimo i na druge beneficije: sigurnost posla, pravo na odmor, osiguranje… Radnici u javnoj upravi su u daleko boljem položaju“, ističe Marko Martić iz GEA-e.
Stručnjaci ukazuju na činjenicu da su radnici zaposleni u javnim preduzećima zadržali sve pogodnosti iz vremena stare Jugoslavije, čime realni sektor ne može da se pohvali.
„U realnom sektoru imate problem već kod godišnjih odmora. Imate pravo na njega, ali ne onoliko koliko je propisao zakon. Privrednici imaju malo posla i malo prihoda te tako pokušavaju maksimizirati učinak“, kaže ekonomski analitičar Zoran Pavlović.
Međutim, primanja i godišnji odmori nisu jedini segmenti u kojima je vidljiv predubok jaz. Bolna tačka radnika u realnom sektoru je i podizanje kredita u komercijalnim bankama, ali i ostvarivanje prava na zdravstvenu uslugu.
„Postoji segmentacija na tržištu u domenu pristupa kreditnim sredstvima po sistemu u kojem preduzeću radite, da li je ono sigurno, imate li osiguranje u slučaju nezaposlenosti… Raslojavanje radnika na one u javnom i realnom sektoru je postalo drastično. Ako poslodavac iz realnog sektora uplati samo dohodak bez poreza i doprinosa, vrlo lako padne pod kontrolu, inspekciju i kazne, a to se ne dešava u javnom sektoru. Dobili smo dvojnost i postoje oni koji mogu da ne plaćaju obaveze i njihovi uposlenici će imati ovjerene knjižice i to je stvar političkog uticaja u datom trenutku“, navodi Pavlović i dodaje da bi izdisaj realnog sektora moralo da bude bitno pitanje za svaku, pa i trenutnu Vladu RS.
Posljednja u nizu nepravdi koja je zaboljela realni sektor bila je omogućavanje radnicima „Željeznica RS“ da ovjere zdravstvene knjižice, bez obzira na dugovanja preduzeća za poreze i doprinose od oko četiri miliona KM. Ovakvu situaciju ćete, tvrde sindikalci, veoma rijetko ili nikako doživjeti ako ste zaposleni kod privatnika koji ne uplaćuje bruto platu.
O uslovima rada borci za prava radnika u realnom sektoru s mukom govore. Niske ili visoke temperature na terenima, slaganje polica u prodavnicima ili cjelodnevno stajanje „ne mogu se porediti sa lagodnim radom u kancelarijama“.
„U realnom sektoru puno stvari je normirano. Radnik u fabrici tekstila mora u toku radnog vremena da sašije x potkošulja ili majica. U trgovini su cijeli dan na nogama, slažu rafe i nose teret, a plata im u mnogo firmi zavisi od prometa. U šumarstvu, drvosječa ima normu da obori 60 metara drva i složi na kamione. Mislim da je u javnom sektoru mnogo lakše. Kada uzmete privilegiju prosvjetnog radnika da ima mnogo duži godišnji odmor u odnosu na druge, kada uzmete u obzir da je ipak mnogo lakše raditi u kancelariji nego na građevini… Objektivno, postoje drastične razlike u uslovima i težini rada, ali plate su obrnuto proporcionalne“, kaže predsjednik Sindikata trgovine, turizma, ugostiteljstva i uslužnih djelatnosti RS Goran Savanović.
Nema investicija, privreda u hropcu
Istini za volju ističe da je veći nivo obrazovanja zaposlenih u javnom sektoru, ali je i mnogo visokoobrazovanih koji rade mimo svoje struke za veoma malu platu. Takođe, i pojedini poslodavci u realnom sektoru su glavni diskriminatori, ali strah od gubitka posla parališe radnike u borbi za prava.
„To je problem ovog uređenja. Nije to kapitalizam, ovo je nešto što nema terminološku odrednicu. Nauka ne poznaje ovakav vid raspolaganja svojinom i odnosa prema radnoj snazi. Mnogo je nezaposlenih, a oni koji rade boje se da će izgubiti radna mjesta“, ističe Savanović.
Dodaje i da ne bi trebalo smanjivati primanja u javnom, ali da bi svakako trebalo povećati šanse u realnom sektoru.
Predsjednik Unije udruženja poslodavaca Dragutin Škrebić uzroke ovakvog stanja vidi u dubokoj političkoj nestabilnosti.
„Privredna situacija je izuzetno teška. Poslodavci su od 2010. godine značajno povećali plaćanje poreza i doprinosa. Ipak, sada imamo situaciju da javni sektor od toga dobija plate, a ne plaća svoje poreze i doprinose. Trebalo bi smaniti javnu potrošnju. Ni situacija u javnom sektoru nije idealna, što je rezultat nelikvidnosti. Privreda je blokirana, investicija nema, a sve to zbog loše politike“, napominje Škrebić.
Partijskim vezama do javne fotelje
Iako se, kako kaže, situacija u realnom sektoru poboljšava, ekonomista Saša Grabovac ističe i da su finansijske mogućnosti poslodavaca ograničene pa nemaju kapacitet da plate povećaju, pogotovo ne na nivo onih u javnoj upravi.
„Tu je i druga situacija gdje se od plata radnika u realnom sektoru odvaja da bi se finansirali radnici u javnoj upravi. Nemamo prevelik broj radnika u javnoj upravi, već je tu veći problem struktura. Imali smo poplavu kadrova sa diplomama privatnih fakulteta, a ako su imali veze u partiji, lako su se zapošljavali u javnoj upravi. Problem obrazovanja je tu odigrao bitnu ulogu. Kvalitet rada je na vrlo niskom nivou“, ocjenjuje Grabovac.
I on ukazuje na mnogobrojne neravnopravnosti radnika u ova dva sektora, ali jedan od najvećih pokazatelja je nemogućnost radnika u realnom sektoru da ostvare pravo na zdravstvene usluge, ukoliko im nisu uplaćeni porezi i doprinosi.
„Ne šaljemo dobru poruku jer, po ovome, u javnom sektoru je moguće sve, u realnom ništa. Zakon mora biti jednak za sve. Država mora da nađe način da sanira socijalne probleme, a ne „ad hok““, dodaje Grabovac i zaključuje da sistemski ne ulažemo u obrazovanje, da su privrednici u velikim problemima, a na plećima nosimo i partijska zapošljavanja.
Stručnjaci upozoravaju da nova radna mjesta mogu da budu otvarana samo u realnom sektoru te da je pitanje momenta kada će početi masovna otpuštanja radnika na republičkim ili opštinskim budžetima.
CAPITAL: Žana Gauk
