Piše: Miloš Zdravković, stručnjak za energetiku
Početkom kalendarske godine javnosti se obratio v. d. direktora Elektroprivrede Srbije Dušan Živković, navodeći da je to preduzeće u 2023. ostvarilo rekordnu dobit od 820 miliona evra. To bi trebalo da predstavlja izuzetno dobre rezultate, imajući u vidu da je EPS 2022. završio sa minusom od čak 630 miliona evra. Detaljnija analiza ovih rezultata pokazaće da papir trpi sve
Da bi bolje razumeli ekonomsko-finansijske podatke o poslovanju EPS-a, moramo početi od njegovog energetskog portfolija. U termoelektranama EPS-a proizvede se oko 70 odsto, a u 16 hidroelektrana još oko 30 odsto električne energije u Srbiji. U poslednje tri i po decenije maksimalna godišnja proizvodnja elektrana kojima upravlja EPS ostvarena je 2013, kada je tržištu isporučeno 37.433 GWh električne energije.
Posle sušne 2022. vremenske prilike su pogodovale EPS-u, pa je zbog izuzetno povoljne hidrologije u 2023. proizvodno vaskrsao. Zbog toga prošle godine skoro uopšte nije uvozio struju, već je izvesne količine čak i izvezao. Tome su pre svega doprinele hidroelektrane, koje su 2023. proizvele 34 odsto više struje nego 2022. i za 12 odsto više od prosečne godišnje proizvodnje, tako da je učešće hidroenergije u ukupnoj proizvodnji dostiglo 36 odsto. Pri tome proizvodnja u hidrocentralama ima ubedljivo najniže troškove eksploatacije, jer je trošak proizvodnje svakog kilovata u hidroelektranama višestruko manji od troškova proizvodnje u termocentralama na ugalj i gas. Zato je praktično dobra hidrologija „napunila džepove“ EPS-a i to je prvi razlog za ovakav finalni rezultat ove kompanije.
Tri poskupljenja za godinu dana
Drugi razlog velikog profita EPS-a je lako merljiv i svodi se na veliko poskupljenje struje za potrošače. Za industrijske potrošače cena struje u Srbiji je od maja 2023. bila 110 evra za MWh, dok je 2021. cena bila upola niža, 50-55 evra za MWh. Pored toga, u 2023. struja za stanovništvo je poskupela tri puta za po osam odsto, a pre toga, u septembru 2022. za 6,5 procenata. Sve zajedno, u proteklih 16 meseci struja za domaćinstva poskupela je 34,2 odsto. Uz to, u avgustu 2022. je za 83 odsto povećana i naknada koju plaćaju i stanovništvo i privreda za obnovljive izvore energije i samo po tom osnovu računi za stanovništvo su uvećani za desetak procenata. Taj prihod takođe pripada EPS-u, za razliku od akcize i PDV-a, koji se slivaju u državnu kasu.
Mnogi zanemaruju činjenicu da je veliki profit EPS-a posledica značajnih poskupljenja. Za industrijske potrošače struja je 2021. bila 50-55 evra, a od maja prošle godine je 110 evra za MWh, dok je za stanovništvo u proteklih 16 meseci poskupela 34,2 odsto, a pre toga, u avgustu 2022. za još desetak procenata, jer su za 83 odsto povećane naknade za obnovljive izvore energije
Uz to, zarad istine, valja istaći da je većina profita od skoro 530 miliona evra ostvarena u prvom polugodištu, dok je EPS-om rukovodio Miroslav Tomašević. U trenutku kada je Tomašević smenjen sa mesta v. d. direktora, na depoima je bilo 1,96 miliona tona uglja, što je veoma bitno ako se ima u vidu da EPS 70 odsto električne energije proizvodi u termoelektranama na ugalj. S druge strane, država je „častila“ neke firme, inače velike potrošače energije u kineskom vlasništvu, poput HBIS Serbia (Železara Smederevo), Serbia Zijin Copper i Serbia Zijin Mining (RTB Bor), sa mnogo nižom cenom električne energije od one koju plaćaju ostala preduzeća.
Troškovi snabdevanja domaćinstava i privrede energijom – gasom i strujom – u proseku su poskupeli 41 odsto za samo godinu dana. Nema države u Evropi koja ne oseća katastrofalne posledice takvog energetskog šoka. Uz ovako visoke cene struje i gasa, Evropi preti deindustrijalizacija, jer će se fabrike jednostavno preseliti u one krajeve sveta gde je cena energije pristupačnija. U SAD cena gasa je trenutno skoro četiri puta niža nego u Evropi, a slična je situacija i sa cenom struje. U prvoj polovini marta cena gasa u Evropi je bila 288 dolara, a u SAD svega 80 dolara za 1.000 metara kubnih. Pri tome je ovo period godine kada su gas, samim tim i električna energija, najjeftiniji u Evropi.
Srbija je decenijama tradicionalno bila izvoznik električne energije, zahvaljujući značajnim proizvodnim kapacitetima – hidroelektranama i termoelektranama. Instalisani kapaciteti TENT-a predstavljaju najveće bogatstvo ove države, ali i ovog dela Evrope sa instalisanom snagom od 3,4 GW, neuporedivo većom od instalisane snage nuklearnih elektrana Kozloduj i Pakš i četiri puta većeg kapaciteta od nuklearke u Krškom. Sve doskora Srbija je imala dovoljno domaćeg uglja, što je omogućavalo stabilnu i jeftinu proizvodnju električne energije. Uz to, Srbija poseduje i značajne hidroelektrane, posebno duž reka Drine i Dunava, a ovi hidrološki resursi omogućavaju pouzdanu i jeftinu proizvodnju struje, sa niskim emisijama ugljen-dioksida.
Strah od budućnosti
U poređenju sa razvijenim evropskim zemljama, Srbija je imala relativno nisku potrošnju električne energije po stanovniku. Otuda je imala viškove električne energije koje je mogla da izvozi. Poslednjih godina, međutim, promenjen je ovaj trend i Srbija se suočava sa izazovima u proizvodnji i snabdevanju električnom energijom. Stariji kapaciteti zahtevaju modernizaciju, a smanjenje domaće proizvodnje uglja i povećana potrošnja električne energije postavljaju nove izazove za održavanje ravnoteže elektroenergetskog sistema. I ubrzani rast industrijske aktivnosti u regionu povećao je tražnju za električnom energijom, a sve te promene mogle bi dovesti do toga da u dogledno vreme Srbija, umesto izvoznika, postane neto uvoznik električne energije. Uostalom, Energetskim bilansom Republike Srbije za 2024. planiran je izvoz 1,159 miliona tona ekvivalenata nafte primarne energije, uključujući i električnu energiju, što je za četiri odsto manje od procenjenog izvoza u 2023. I taj podatak ukazuje na zaključak da nam se ne piše dobro.
Da se ponovi ledeni talas kao iz 2012, Srbiji bi sada dnevno nedostajalo skoro 40 miliona kilovat-časova struje. Te količine bi morale da se uvezu, po berzanskoj ceni, koja je, primera radi, 2022. iznosila i 400 evra po megavatu, dok je naša proizvodna cena oko 50 evra. Državu bi taj uvoz koštao do 20 miliona evra dnevno
Što se tiče cena struje u Srbiji, one su često bile povezane sa cenama uglja, s obzirom na značajan udeo termoelektrana u proizvodnji električne energije. Proizvodnja uglja tradicionalno je bila važan izvor energije, ali se ona poslednjih godina suočava sa brojnim izazovima. Stare rudnike i tehnologiju često prate visoki troškovi proizvodnje, niska efikasnost i ekološki problemi, poput zagađenja vazduha. Zbog svega toga smanjena je konkurentnost srpskog uglja na tržištu, a to negativno utiče na profitabilnost i održivost rudnika. Da zlo bude veće, Srbija se suočava sa ograničenim domaćim kapacitetima za proizvodnju uglja, što dovodi do povećane zavisnosti od njegovog uvoza, a to istovremeno povećava i troškove proizvodnje i cene struje za potrošače. Pri tome, veća zavisnost od uvoza uglja čini energetski sektor ranjivijim na geopolitičke promene, fluktuacije cena na svetskom tržištu i druge spoljne „šokove“.
Elektroprivreda Srbije
A šta u tom slučaju može da se desi mogli smo da se uverimo pre 12 godina, kada je u februaru 2012. Srbiju pogodio ledeni talas, koji je potrajao nekoliko nedelja. Potrošnja struje je tada dostigla čak 137 miliona kilovat-časova dnevno. Zbog toga, iako su svi proizvodni kapaciteti funkcionisali bez većih problema – što danas nije slučaj, zbog nedostatka uglja – EPS je u to vreme morao da uveze pet odsto nedostajuće električne energije. Ukoliko bi se ponovili slični meteorološki uslovi, sada bi dnevno sigurno nedostajalo skoro 40 miliona kilovat-časova struje. Te količine bi morale da se uvezu, po berzanskoj ceni, koja je, primera radi, 2022. iznosila i 400 evra po megavatu, dok je naša proizvodna cena oko 50 evra. Državu bi taj uvoz sada koštao do 20 miliona evra dnevno! A kako hladnoća ne bi pogodila samo Srbiju, već i naše okruženje, to bi prouzrokovalo astronomske cene struje. Ako bi je u takvoj situaciji uopšte bilo moguće kupiti na tržištu. U takvim lako zamislivim okolnostima, došlo bi do ozbiljnih redukcija struje i za stanovništvo i za privredu.
Dobit EPS-a mogla je biti i veća da država nije „častila“ neke firme, inače velike potrošače energije. To pre svega važi za velike kompanije u kineskom vlasništvu, poput HBIS Serbia (Železara Smederevo), Serbia Zijin Copper i Serbia Zijin Mining (RTB Bor), koje struju plaćaju po mnogo nižim cenama nego ostala preduzeća
Iz Energetskog bilansa Republike Srbije za 2024, dokumenta kojima Vlada utvrđuje godišnje potrebe za pouzdano, sigurno i kvalitetno snabdevanje krajnjih kupaca energijom i energentima, vidi se da u strukturi proizvodnje primarne energije ubedljivo najveći udeo ima ugalj (59,5 odsto), a slede biomasa (17,2), hidropotencijal (8,8), nafta (8,7), geotermalna energija, solarna energija, energija vetra, biogas, otpad i deponijski gas (3,6) i prirodni gas sa udelom od 2,2 odsto. S druge strane, najveće učešće u uvozu ima sirova nafta i derivati nafte (49 odsto), a slede prirodni gas (27), ugalj (18), električna energija (6,7) i biomasa, sa udelom u ukupnom uvozu manjim od jedan odsto.
Nekad izvozili struju, sad uvoze ugalj
Jasno je, dakle, koliko je za energetsku stabilnost Srbije važan ugalj. Na sajtu EPS-a navodi se da se prosečno godišnje proizvede između 37 i 40 miliona tona uglja, s tim što je rekord postavljen davne 2011, kada je iskopano 40,3 miliona tona. Nažalost, nije realno da će ove godine, umesto iscrpljenih ležišta lignita biti aktivirana nova. Nije izvesno ni da će Srbija uspeti da uveze četiri miliona tona uglja koje je naručila, jer je zbog geopolitičkih potresa u svetu otežan brodski transport. Kada se sve to uzme u obzir, realno je pretpostaviti da će nam u hladnim danima nedostajati bar 10 odsto potrebne struje. A da se ugalj u Kolubarskom basenu iskopavao u skladu sa pravilima struke, Srbija bi dočekala ovu zimu s izuzetno niskom cenom struje iz domaćih izvora. I ne samo to – da je bilo imalo pameti, EPS bi već odavno završio novi blok u termocentrali Kostolac, koji se trenutno gradi, a započeo bi i izgradio i dve nove termocentrale, Štavalj i Kolubaru B. Uz te kapacitete, EPS bi mogao da izveze značajne količine energije, da ostvari veliku dobit i da njome finansira nove kapacitete koji se neće bazirati na uglju.
Tim pre što je Vlada Srbije 2021. objavila da želi dugoročno da podigne udeo obnovljivih izvora energije u ukupnoj proizvodnji energije na 50 odsto, kako bi najkasnije 2050. prekinula eksploataciju lignita, na čijoj se bazi još uvek proizvodi oko 70 odsto struje u Srbiji. Zbog toga se godišnje u domaćim rudnicima iskopa 37 miliona tona lignita. Poređenja radi, Bugarska godišnje iskopa 30 miliona tona lignita i 45 odsto energije dobija iz uglja, dok Rumunija troši 24 miliona tona domaćeg lignita i tako obezbeđuje 20 odsto neophodne struje za domaće potrebe. Grčka je prvobitno nameravala da prekine upotrebu uglja 2028, ali je sada taj rok odložila, jer trenutno skoro pola energije dobija iz lignita. BiH proizvodi 14 miliona tona lignita godišnje i tako pokriva polovinu energetskih potreba, dok je Severnoj Makedoniji on još važniji, jer se čak 80 odsto potreba zadovoljava električnom energijom na bazi uglja. Iako se smatra da na području Kosova postoje najveće rezerve lignita na svetu, kojima bi decenijama moglo da snabdeva i sebe i susedne zemlje, trenutno se na KiM iskopa tek sedam miliona tona lignita godišnje. Zato bi svaka buduća odluka o razvoju elektroenergetike u Srbiji, potpisivanje i prihvatanje bilo kakvih mirovnih i drugih sporazuma, moralo da sagleda i ovu činjenicu.
Energija je ključni faktor za razvoj čovečanstva. Ona pokreće naše svakodnevne aktivnosti, omogućava industrijski napredak, podržava ekonomski rast i osigurava osnovne usluge poput osvetljenja, grejanja i transporta. Bez adekvatnog pristupa energiji, razvoj ljudskog društva bi bio ozbiljno ograničen. Zato je potrebno kontinuirano ulagati u modernizaciju i unapređenje sistema kako bi se osiguralo da on odgovori savremenim potrebama i izazovima, uključujući prelazak na čistije izvore energije i poboljšanje energetske efikasnosti. Od predaka smo nasledili najveći i najrazvijeniji elektroenergetski sistem u ovom delu Evrope. A gde smo sada, prosudite sami. Radar