BEOGRAD, Libija i Alžir godinama nude saradnju srpskim firmama, ali naše ekonomske vlasti ne odgovaraju na inicijative koje uporno stižu iz Tripolija i Alžira.
“Libija i Alžir već godinama poručuju da hoće da sarađuju sa našim firmama, ali država nikako da preduzme ono što je neophodno da naša građevinska operativa tamo radi mnogo više nego danas”, kaže Goran Rodić, sekretar Udruženja građevinske industrije Privredne komore Srbije.
“Odavno je trebalo potpisati neophodne bilateralne sporazume, ali njih još nema. Libija je predlagala da osnujemo libijsko-srpsku banku, a nuđeno nam je i da libijska država preuzme deo preduzeća „Ivan Milutinović”, kao i da se reši pitanje našeg duga. Valjda će, konačno, pod pritiskom ove krize, to biti urađeno. Nudi nam se da gradimo puteve, luke, mostove, da izvodimo podzemne radove… Konkurencija je velika, ali mi tamo znamo da radimo, imamo iskustvo, zato treba što pre obezbediti i garancije našim firmama”, objašnjava Rorić.
Ekonomska saradnja Srbije sa zemljama „trećeg sveta” sada je zanemarljiva. Njen najveći spoljnotrgovinski partner u 2009. godini bila je Evropska unija na koju je otpadalo više od polovine robne razmjene vrijedne 23,9 milijardi dolara. Na drugom mjestu su zemlje CEFTA, sa kojima jedino imamo suficit, a treća je Rusija.
Libija je do raspada bivše Jugoslavije bila jedan od najvažnijih privrednih partnera Srbije, posebno kad je riječ o izvođenju investicionih radova u inostranstvu, ali su nakon uvođenja sankcija trgovinske veze dvije zemlje ograničene, da bi počele da se obnavljaju tek od polovine ove decenije. Prije neku godinu naša preduzeća su počela u Libiju nešto više da izvoze industrijske mašine, pogonske aparate i uređaje, sadni materijal i raznu drugu robu, pa je godišnje izvoz dostigao oko 4,5 miliona dolara, dok je uvoz bio simboličan.
Više privatnih firmi iz Srbije je u periodu 2006–2010. zaključilo poslove manje vrijednosti, a u Libiji sada rade, između ostalih, „Geoinstitut”, „Hidrotehnika” i „Jugoimport SDPR”.
Kompanije iz Srbije pozvane su krajem prošle godine da se masovnije uključe u razne infrastrukturne projekte u Libiji u koje će već tokom ove godine biti uloženo oko 25 milijardi dolara.
Mnogo je naših radnika koji u Libiji godinama rade sezonski ili stalno, ali kao zaposleni kod grčkih ili kiparskih graditelja puteva i drugih infrastrukturnih objekata. Bolje upućeni u aranžmane sa libijskim investitorima navode da je najvažnije da naše firme direktno dogovaraju poslove, a ne da se angažuju kao podizvođači od strane nekih drugih inostranih kompanija, jer je tada zarada osjetno manja.
Srpske kompanije su, prema riječima kopredsjednika Mešovitog srpsko-libijskog komiteta Muhameda Hidžazija, dobrodošle u njegovu zemlju. On je u novembru 2009. izjavio u Beogradu da će Libija naročito velika sredstva usmjeriti na finansiranje projekata u saobraćajnoj infrastrukturi, stanogradnji, vodovodnom sistemu, farmaceutskoj industriji, u čemu naši izvođači imaju veliko iskustvo.
Prilikom posjete Alžiru, početkom marta, naša delegacija je imala prilike da se upozna da će i ova, inače jedna od najbogatijih zemalja severne Afrike, u naredne četiri godine pokrenuti investicioni ciklus vrijedan 150 milijardi dolara, što je prilika i za naše kompanije da se uključe u te poslove. Politika
