BEOGRAD, U Srbiji, prema podacima Saveza samostalnih sindikata Srbije , trenutno štrajkuje između 32 i 33 hiljade radnika, a čak 180 hiljada radnika ne prima platu.
Za svakodnevno kršenje Zakona, koji obavezuje poslodavce da svakog meseca plaćaju zaposlene, Sindikati i Unija poslodavac slažu se da je glavni krivac neefikasna država. U Inspektoratu rada kažu da imaju pune ruke posla, ali da nemaju mehanizme da poslodavca prisile da plate radnicima zarađeno, osim da protiv njih pišu prekršajne prijave.
Pomoćnik direktora Inspektorata rada Saša Perišić kaže da “član 110. Zakona o radu kaže da se zarada isplaćuje u rokovima, znači najmanje jedanput mjesečno, a najkasnije do kraja tekućeg mjeseca za prethodni mjesec. Znači obaveza zakonska postoji da poslodavac isplaćuje zarade i ona je nesporna”.
O tome kako se taj Zakon sprovodi, predsjednik Samostalnog Sindikata Srbije Ljubisav Orbović navodi da “oko devet odsto zaposlenih u Srbiji ne prima svoje plate, što ukupno iznosi oko 180 hiljada ljudi. Uglavnom je problem kod privatizovanih preduzeća koji ne poštuju kupoprodajne ugovore i preduzeća koja ulaze u neki krizni period ili pripreme za stečaj ili poslodavci, čak i ako nisu u toj situaciji, jednostavno ne isplaćuju nadoknade”.
„Mi imamo i u izmenama zakona o privatizaciji obavezu da poslodavac koji kupi firmu ako četvrti mjesec ne isplati platu može sa njim da se raskine ugovor. Dakle, samim tim je data mogućnost da poslodavac neisplaćuje platu svakog mjeseca”, dodaje on.
Radnici koji ne dobijaju plate, iako poslodavca na to Zakon obavezuje, prvo pokušavaju da pregovoraju sa poslovodstvom, što najčešće ne daje rezultate, a potom se obraćaju Inspektoratu rada. Zamjenik direktora Saša Perišić kaže da oni reaguju čim im se radnici obrate:
“Kada dođe inspekcija rada u preduzeće, utvrđuje da li se zarade plaćaju kako je i naznačeno ili ne i onda donosi rješenje poslodavcu o ukazivanju na nepoštovanje zakona, a u određenim slučajevima donosi i prekršajnu prijavu. Prosto, inspekcija rada nema mehanizme da bi naterala ili prisilila poslodavca da isplati zarade osim da piše prekršajnu prijavu. Prekršajni postupak zastarjeva u roku od godinu dana, pa bi u tom periodu morao da bude i riješen. Ipak, zakon mora da se poštuje i on mora da iznađe mehanizme da se zarade isplate radnicima”, objašnjava on.
Zakon za poslodavce koji ne isplaćuju zarade predviđa kaznu u visini od 800 hiljada do milion dinara. Međutim, plata u brojnim preduzećima i dalje nema, a Ljubisav Orbović opisuje kako iz ugla uradnika izgleda borba za zaradu.
“Inspekcija da nalog da se isplati, pa se ne isplati, onda se pokreće sudski postupak koji traje. Onda se u međuvremenu i dalje ne isplaćuju plate i onda na kraju imate da poslodavac odvede firmu u stečaj ili likvidaciju i onda više i nema odakle da se isplate plate i ljudi ostanu sa neizmirenim zaradama”, tvrdi Orbović.
I u Uniji poslodavaca podržavaju borbu radnika i kažu da je reč je o zajedničkom interesu jer se samo poštovanjem prava i radnika i poslodavaca može postići pozitivan rezultat.
“Da neko radi, a ne prima zaradu, ne bi bilo moguće objasniti bilo kome u nekoj razvijenoj privrednoj zemlji zapadne Evrope. Jednostavno, nije nam potreban ni zakon ni inspekcija rada ako nemamo dovoljno snage kao država da te sankcije sprovedemo. Znači, potpuno su nam nepotrebni zakoni – mi ih ubrzano donosimo ne bi li se u tom zakonodavnom delu približili EU, ali u EU zakone i sprovode”, kaže Nebojša Atanacković.
O tome kako se država odnosi prema ovom problemu govori i nedavno iznesena ideja i to jednog ministra u Vladi da bi u vreme krize radne sporove, koji inače rješavaju i probleme zaostalih plata, trebalo privremeno obustaviti. B 92
