LONDON, Evropski lideri najavili su plan o formiranju fiskalne unije sa disciplinom kao lajtmotivom, ali takva “disciplinska unija” nije ni poželjna, ni neophodna, a možda nije ni politički izvodljiva.
Među političkom elitom evrozone postoji konsenzus o tome da je fiskalna unija potrebna za kompletiranje krizom zahvaćene monetarne unije.
Međutim, postoje dva suprotstavljena mišljenja o tome kako unija treba da izgleda – da to bude skup pravila koja sprečavaju i kažnjavaju neodgovorno ponašanje ili model finansijskih isplata slabijim članicama.
Ova druga ideja, koju promoviše Njemačka, trenutno je u usponu. Nju prati mnogo “štapova”, ali ne baš toliko mnogo “šargarepa”, navodi se u komentaru Rojtersa.
Glavno dostignuće učesnika samita je dodatni podsticaj ideji da Evropska centralna banka treba da od sljedeće godine djeluje kao supervizor na nivou evrozone, nakon što je Berlin odustao od zahtjeva da njemačke banke budu izuzete iz ovog režima.
To je bio važan politički ustupak. Može se pretpostaviti da će ovaj novi supervizor bolje održavati red u onim dijelovima evrozone, u kojima trenutno često kontradiktorno djeluju nacionalni supervizori.
Ipak, bankarska supervizija samo je dio onoga što stručnjaci nazivaju “bankarskom unijom”, koja je samo dio planirane fiskalne i političke unije. Posmatrajući samo bankarsku uniju, ono što je dogovoreno jeste – “štap”.
U junu, kada je plan usaglašen, bilo je i nagovještaja o “šargarepi”: Evrozona će unijeti kapital direktno u posustale banke u zemljama poput Španije. Ali njemački kancelar Angela Merkel jasno je stavila do znanja poslije samita da se to neće desiti retroaktivno.
Potpuna bankarska unija takođe će obuhvatiti zajedničko garantovanje depozita. Ali u saopštenju sa samita ne pominje se ova “šargarepa”.
Čak i pristalice daljih evropskih integracija teško mogu da isprate “poplavu” pravila koja treba da održe fiskalni red i kompaktnost u svim članicama. Početni “pakt za stabilnost i rast”, postao je “paket od šest komponenti”, a potom “fiskalni pakt”.
Na kraju je to “paket od dva rješenja”, koji se sastoji od koordinacije budžeta članica evrozone i pojačanog nadzora nad državama koje prolaze kroz finansijske teškoće.
Zagovornici integracija govore u šiframa o centralizovanom budžetu koji bi mogao da se koristi za pomoć zemljama izloženim ekonomskim šokovima ili da bi se države podstakle da provode nepopularne reforme. Ovo bi mogla da bude važna ideja. Ali za sada nema detalja o tome koliki bi bio takav centralni budžet, odakle bi novac dolazio i za šta bi konkretno bio korišten.
Planovi o dodatnoj disciplini zasnovanoj na birokratiji nisu poželjni. Mjere štednje bi proizvele kontraefekat i potencijalno produbile recesiju u pojedinim dijelovima evrozone.
To bi uključilo i dalji transfer suvereniteta u centar, što bi važilo čak i za zemlje koje nisu u problemima. To je pogrešno. To je upravo ono što bi Grčku ili čak Španiju pretvorilo u privremene kvaziprotektorate. Sasvim je druga stvar izvršiti stalnu centralizaciju djelimične kontrole nad budžetima svih država.
Njemačka i ostale sjeverne zemlje žele pravila, a južnjaci su mnogo naklonjeniji uniji u kojoj bi svi zajedno garantovali za dugove. Takvo objedinjavanje dugova nije pomenuto u završnom saopštenju sa samita, zato što je pozicija južnih zemalja spram Njemačke slaba.
Čak i ako lideri tih zemalja pristanu na “disciplinsku uniju”, pitanje je da li bi narodi na referendumu potvrdili gubitak suvereniteta.
Fiskalna unija nije neophodna. Jasno je da mora biti određene discipline da zemlje ne bi nagomilale prevelike dugove. Ali to se može lakše postići jasnim stavljanjem do znanja da će nesolventne vlade bankrotirati.